Srbija nema većih neprijatelja od srpskog „patriotizma“ i srpskih „patriota“. Paradoksalno je da je to konfuzno „patriotsko“ stanje duha danas, 2009. godine snažnije i uticajnije nego za vreme vladavine Slobodana Miloševića i Mirka Marjanovića koji su, nažalost, imali jasniju svest o tome šta je država i koje su njene ingerencije; šta su, pak, građani i dokle sežu granice njihovih prava.
Za mandata Vlade čija je većina „demokratska“, pomahnitali „patriotizam“ sve otvorenije ispoljava nameru da se umeša u državne poslove, a u dogledno vreme i da ih sasvim preuzme. Ako sada ostavimo po strani udarne DSS-ovske pesnice, neophodno je da se zapitamo i sami sebi objasnimo: šta, zapravo, patrioti hoće? Kakva je njihova ideologija? A kakav program?
Ma koliko da sam se svih ovih godina trudio da proniknem u mistiku ideologije patriotskih stranaka i njihovih falangi, nisam uspeo da u tom galimatijasu pronađem ni „I“ od ideologije. Nema tu ideologije, nema nikakve ideje šta uraditi sa vlašću, kako urediti Srbiju, nema tu nikakvog programa. Osim ako kao ideologiju shvatimo inferiornu kuknjavu nad nepravdom, izgubljenim ratovima, i secesijom Kosova. Suštinska inferiornost „patriota“ sa druge strane kompenzuje se drskošću, agresivnošću i deluzijama veličine. Iako nema ideologiju, a još manje ideje, šareno društvo okupljeno pod konfuznim kišobranom „patriotizma“ i te kako ima interes. Tu se zapravo radi o konfederaciji ambicioznih mediokriteta, nesposobnjakovića i propalica koji – podvikujući Živela Srbija – daju sve od sebe da našu zemlju zauvek zacementiraju u stanju orijentalnog dremeža, ojađenosti, siromaštva i zatucanosti jer samo u takvom ambijentu mogu zadržati lukrativne pozicije koje su uzurpirali. Nema ta smišljena zatucanost nikakve veze sa konzervativnošću, još manje sa desnicom; tu se radi o najbednijoj manipulaciji ljudskim osećanjima. O besomučnom laganju populacije bez demokratske tradicije, još uvek ošamućene od decenija komunističke tiranije i Miloševićeve satrapije. Zasnovan isključivo na negativitetu, na odbijanju, na proizvodnji neprijatelja, srpski „patriotizam“, iako nema snage da osvoji vlast, ima kapacitet da nanese dugoročnu štetu društvenoj dinamici bez koje nema napretka. To skomračno stanje duha sposobno je samo da stvara razdore i da, konačno, završi u nekontrolisanom nasilju. Krajnje je vreme da se politička elita okane populizma, podilaženja najnižim porivima masa i pragmatičnog kukavičluka. Ništa ne treba zabranjivati. Ali se svim vidovima populizma mora uskratiti svaka državna podrška. Samo je visoka kultura u stanju da definiše i održava nacionalni stil. Lažni patriotizam koji naciju apsolutizuje kao vrhunsku vrednost, sasvim će je sigurno odvesti u propast.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
