Opušteno – na travi

Turističke znamenitosti Beča poznate su i onima koji su ga posetili, ali i onima koji nisu.
Nemojte mi reći da neko nije čuo ili, bar na televiziji nije video Prater, zaštitni znak glavnog grada Austrije, veliki točak s kabinama koje se dižu u nebesa iz kojih se vidi veličanstvena panorama grada. Predlažem odlazak u večernjim časovima, jer je pogled zaista nezaboravan. Oko točka je luna park, koji najviše podseća na vašar, s mnogim spravama za dizanje adrenalina. Poznati su i zgrada Parlamenta, dvorci, muzeji, šoping meka ulica Marija Hilfe i mnogo toga još.
Oni koji prvi put putuju u Beč, bivaju upozoreni da se ne iznenađuju kada na ulici čuju neku od verzija srpskohrvatskog jezika, jer je naših u Beču, „mali milion“. I zaista, nema šanse da se izgubite u ovom gradu, ili da ostanete bez onoga što ste želeli da kupite. Osim korišćenja engleskog, najnormalnije je na srpskom progovoriti u samoposluzi, butiku, kafiću, restoranu i neko će vam odgovoriti na jeziku koji razumete.
Ono što mi je sve vreme boravka u Beču ukazivalo da, ipak, nisam u Srbiji jeste prizor koji sam viđala samo u filmovima. U parku, u blizini Parlamenta, pokraj velike statue Getea i spomenika Mocartu, mladi ljudi najopuštenije sede ili leže na travi i uživaju. Ne znam da li, krše zabrane o gaženju trave ili se jednostavno ne obaziru na njih. Uzgred, takve zabrane nisam ni videla osim oko spomenika Mocartu.
Klupe su rezervisane za starije koji čitaju knjigu ili novine, i turiste za koje je ovakav način „ubijanja“ vremena nezamisliv. Toga u Beogradu nema, što zbog paranoje od krpelja i buba, što zbog toga što se plašimo da nas ne proglase blesavim.
Zamislite park, poput Pionirskog, samo mnogo veći i uređeniji, ili pak Akademskog, pokraj Filozofskog fakulteta, pun mladih koji tu dolaze da provedu vreme, izležavaju se, popričaju, prošetaju psa, popiju pivo… Zaljubljenih parova je najviše. Ako ste pomislili da im je potrebno ćebence, prevarili ste se. Taj luksuz nije neophodan. Niko nije opterećen time šta će ko da pomisli ili kaže!
Sve vreme sam razmišljala kako bi bilo divno da u Beogradu nađem društvo za ovako nešto. Teško! Osim nekog zalutalog ili zaboravljenog pijanca, koji obično biraju klupe, niko, osim malobrojnih i retkih avanturista, ne bi se usudio da sedne na travu u parku i to u centru grada. Baš šteta!
Bilo bi super da, ako ništa drugo, mladi u ovoj zemlji budu pokretač promena i to onih malih, poput ove, da nije glupo da posle posla odemo ne u kafić, nego u park na travu.