Pariz (4): Drhtavost života

Svega tridesetak godina bila je to prestižna železnička stanica, sagrađena u čast početka novog veka. Onda je zatvorena. Impresivna zgrada poslužila je Orsonu Velsu da snimi film „Proces“, po Kafkinom romanu i ogroman prostor napuni daktilografskim stolovima zbog kojih postaje klaustrofobičan. Bile su šezdesete. Bila je i pozorište „novih ideja“, a potom je odlučeno da bude srušena. Nije. Kasnih sedamdesetih zablistala je sjajem najvrednije kolekcije dela imresionista na svetu. Prozračnost i prostranstvo, pogled na Luvr, svetlost. Zvezda zbirke je Van Gog. „Spavaću sobu u Arlu“ i „Zvezdano nebo“. Van Gog je stigao u Pariz kod brata Tea, mračan kao i njegove slike i susreo se sa očaravajućom svetlošću i radošću koju su na svojim slikama isijavali Dega, Mone, Mane, Sera, Lotrek, Sezan, Gogen, Anri Ruso. „Zar sam ja u ludnici“, pitao je kad je ugledao te slike, neobuzdane i lude od sunca, pune drhtavosti života. Slike balerina iza kulisa, naslikane jednostavno crvenim, zelenim i plavim bojama. Dega. Prizori pored reke, sa opojnošću boja u sred leta, platno sa crvenim makovima u sred žita podrhtava od težine boja. Mone. A onda ona, mlada gola žena koja u društvu potpuno obučenih muškaraca, koja je izazvala skandal, šok i zgražanje iste te obučene gospode. Doručak na travi. Mane. Ali tačkice?! Uporno, godinama, tačka po tačka, stvaranje Cirkusa. Žorž Sera. Ima samo jedan porok-slikanje. Van Gog je ugledao tačkastu svetlost. Suzbiti osećanja i postignuti matematičku preciznost duha. Svaka posudica s bojama sadrži po jedan ljudski osećaj. Slikanje mora biti kao muzika, odvojeno od svakidašnjice. I jabuke. Stotine jabuka, koje je žena trgovca prodavala na komad, isecajući sa platna koje niko nije hteo da kupi. Jabuke Pol Sezana. One koje je Gogen, raspamećen Tahićankama, nazivao ledenim, uzvikujući da se smrzava gledajući bezosećajne slike tog bankarskog sina. A ćutljivi Sezan se branio da i ne slika osećanja već jabuke.

Temperamentni Gogen je vikao da je to zato što slika očima. A on, on slika svojim polnim organom. Van Gog, sluđen, ne shvata. Upoznaje Tuluz Lotreka, tog grofa koji je spavao sa svakom od devojaka koje je naslikao, zauvek sačuvavši pokret, igru, strast, neobuzdanost plesačica iz Mulen Ruža i prostitutki Monmartra, cinično nabijajući prst u oko posmatraču koji bi da vidi lepo, a ružno je lepo jer je sve do oka posmatrača. I Carinik. Ovoga leta Orsej je u njegovom znaku. Anri Ruso. Bez dana obrazovanja, ovaj carinski službenik, pisao je pesme, svirao i slikao. Stvorio je naivu. Bezazlen poput deteta. Kad su ga pitali:“Odakle gola devojka na sofi u sred džungle“, on je mirno rekao:“Pa ona spava i sanja džunglu“. I Van Gog je zauvek otišao iz Pariza da bi potražio najsjajnije sunce za svoje slike. I eto sve to u Orseju. I još. Divni slikar životne radosti, prefinjeni „fovista“ (divljak) koji se nikada nije smejao. Matis. Osim impresionista, zbirku Muzeja Orsej čine slike Gustava Klimta i Edvarda Munka, vajarska dela Ogista Rodena i gravure Onorea Domijea. Kada se umorite od šetnje kroz galerije umetničkih dela, iza jednog od ogromnih železničkih časovnika koji su sačuvani u zgradi, pronaći ćete zanimljivu kafeteriju. Zažmurite. Ja uvek vidim jednu od mojih omiljenih slika, vatromet boja Moneove „Ulice San Deni“.