Peru (3): Ogromno božićno drvo

Kontrasti su se nizali i dostigli svoj vrhunac, kada smo skrenuli iza ugla i našli se na Plazi de Armas. Usred kvadrata travnjaka i klupa radnici su postavljali džinovsku skelu na koju isprva nismo obratili pažnju. Tek nekoliko dana kasnije, dok sam odlazio do svog najomiljenijeg prodavca churrosa, puterastih kiflica punjenih karamelom, shvatio sam čemu je bila namenjena ogromna konstrukcija koja se usred krpica zelenila i saobraćajnog haosa propinjala ka nebu. Preda mnom se dizala gorostasna piramida načinjena od međusobno spojenih čeličnih cevi koje su radnici u donjem delu već bili prekrili zelenim prekrivačima. Upravo je bio stigao kamion sa kojeg je nekih petnaest do pojasa golih potomaka graditelja inkanskih hramova istovarilo ogromne poklon-pakete. Usred najžešće vrućine neumorno je raslo ogromno božićno drvo.

Tapadas nisu bile poznate samo po svom rafiniranom i suptilnom prikrivanju svojih telesnih draži kada bi se povela reč o ljubavniku ili tajnom obožavatelju, ili ih slučaj doveo do njih. Bile su poznate po svom bezuslovnom zahtevu da im gospodin uruči fizički dokaz svoje naklonjenosti, odanosti i ljubavi koji je mogao da ima samo oblik novca, zlata ili dragocenih poklona. Pri tom je bilo sasvim nevažno da li je dama i sama bila dovoljno imućna ili da li joj okolnosti, dakle, njen ljubomorni i sumnjičavi muž, nisu dozvoljavale da ikada, ne budeći sumnju, potroši dokaz naklonosti svog obožavaoca, zbog čega je često bila primorana da ga pokloni drugome – ono što je bilo važno je to da je čvrsta valuta emocionalnih činjenica po mogućstvu zlatna. Od takvog ili nekog drugog zlata sada nije bilo ni traga na ulicama prestonice države o kojoj se pre petsto godina po starom svetu širio glas kao o Eldoradu, zemlji u kojoj ljudi spavaju u zlatnim i srebrnim dvoranama ukrašenim dragim kamenjem, pod krovovima prekrivenim pečenim kobasicama. Nakon pet stotina godina krvavih političkih prevrata, buna i građanskih ratova, vekova iskorišćavanja, krađe i rasprodaje imovine i ljudi, jedino zlatno svetlucanje koje je preostalo Peruancima bilo je svetlucanje usijane pustinjske prašine i komadića stakla, konzervi ili drugih otpadaka na kojima je popodnevno sunce prelamalo svoje zrake, na svim mestima gde nije bilo bataljona čistačica u narandžastom – dakle, skoro svuda. Kao Peruanac, barem ako si pripadao onoj polovini stanovništva koja je živela u siromaštvu i oskudici, zaista nisi imao razloga da se nadaš u ostvarenje brojnih obećanja o zlatnoj budućnosti koja se Peruu i svim njegovim građanima, Indijancima, mesticima, kreolcima, belcima, Kinezima i crncima, konačno smeši.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović. Odlomak iz putopisnog romana „Ponekad je januar usred leta“. Izdavač: Arhipelag.