Pobeda života

Merhaba, Sarajevo! Dobro došao, Srbine! Tako je počeo, posle predugih dvadeset i kusur godina, nedavni, ponovni susret sa glavnim gradom Bosne i Hercegovine.
Viđenje je bilo u visokim delovima Sarajeva, u Domu studenata na Bjelavama, gde nam je, na putu prema Tjentištu, pruženo gostoprimstvo. Otuda se čitav grad nudio našem pogledu. Goreli smo od želje da što pre strmim ulicama otpešačimo do centra.
Šetali smo glavnom ulicom koja i dalje nosi Titovo ime. Šum bliske Miljacke upozoravao nas je da ne sanjamo. Oko nas je, sem imena gradske magistrale, i sve drugo svedočilo o tome da je Sarajevo vaskrsnulo, i vodi svoj drugi, a prvi život. Sve se, očigledno, vraća u mirnodobske tokove, i grad, licem okrenut budućnosti, ne zaboravlja prošlost. Ipak, dok hodamo prostranim bulevarom i mimoilazimo raspoložene i nasmejane ljude, u mislima se javljaju slike opkoljenog i mrcvarenog grada, čiji su se stanovnici utrkivali sa smrću i bili prečesto gubitnici u toj utrci. Rafali, eksplozije, krici i zapomaganja polazili su negde iz podsvesti i stvarali osećaj lebdenja između jave i sna. Nema materijalnih znakova proteklog neravnopravnog rata, sem ponekog ožiljka od rafala na zidovima, i da se uskoro nismo našli pred spaljenom Gradskom vjećnicom, zdanjem kojim su se oduvek ponosile Sarajlije, neobavešten namernik lako bi pomislio da i nije bilo bog zna kakvog razaranja. A onda je do svesti dopirala gorka istina da u tom gradu na Miljacki nisu, u stvari, za rata, ubijali kuće, koliko ljude i decu. Nišani rasuti po čitavom gradu nisu dali da se to zaboravi.
Kad smo banuli u Baščaršiju, opkoljeni silnim svetom, među kojim je lako bilo uočiti grupe stranih turista s njihovim vodičima, sva su stradanja i crne uspomene ostajala negde iza nas, a Sarajevo je opet postajalo ono staro, meragdžijsko, umiveno i, nekako, podmlađeno, svedočeći o trijumfu života nad smrću.
Opet se, kao u stari vakat, isplati trknuti do njega da se pojedu nezaboravne baščaršijske poslastice, od bureka, pita, zalivenih ćevapa u somunu do baklava, urmašica i kadaifa. I sve to za nevelike novce i besprekornu uslugu. Od nas trojice ja sam se opredelio za pitu, a moja dva drugara za ćevape. Bi nam žao što nećemo jesti skupa, jer su pitara i ćevabdžinica razdvojene ulicom. Glasno smo to prokomentarisali, a onda čuli s vrata pitare ugodan glas, verovatno vlasnika: „Hajde, ba, Beograđani, nejma problema, spremiću pitu pa nosite i jedite zajedno!“ I tako bi.
Posle smo još dugo lutali Sarajevom i tek tu i tamo sretali po neku zabrađenu ženu ili devojku, ni jednu sa zarom, a od takozvanih vehabija ni traga ni glasa. Doduše, sreli smo, za vreme višesatne šetnje, trojicu kako piju kafu, biće da su, sudeći po izgledu, bili neki od njih, ali Sarajevo se, očigledno, uveliko očistilo i od nepoželjnih stranaca i od neuobičajenog odevanja. Doduše, i kad ih ne bi bilo, valjalo bi izmisliti po neku „bulicu“, koliko da ne bude bez uobičajenog orijentalnog štimunga. Sarajevu je, verovatno, suđeno da bude grad u kome će se ukrštati i prožimati civilizacije i kulture Zapada i Istoka, i neka bude tako, ali, bezbeli, uz uzajamno razumevanje i uvažavanje, i bez mržnje i ratovanja, čega je, vala, u Bosni bilo nepodnošljivo mnogo, i zbog čega će pečat srama trajno ostati na licu i u dušama Bosanaca. Ali sve može da se okaje, pa valjda i to! Na ulicama današnjeg Sarajeva čoveka obuzima okrepljujući optimizam.