Rode se neće vratiti

Pošto mu još pet-šest puta ponovim ime i prezime koje teškom mukom uspe konačno da (skoro) bez greške ponovi usledi novo, logično, pitanje: Odakle si? Na odgovor da sam iz Jarkovca (naravno i to moram bar pet puta da ponovim), sledi pitanje gde je to. Vidim gde je to krenulo, naručim još po pivo i krenem da mu objašnjavam.

Vidi, u Jarkovcu ti je prezime Vekecki retko koliko i Petrović u Srbiji, a ime Živa ti je isto kao i Zoran. U sedmom razredu nastavnik matematike Savo prozove Vekecki nas četvorica ustajemo, onda kaže Živa, dvojica sednu a nas dvojica čekamo ono srednje slovo da saznamo ko mora da odgovara. Elem, taj Jarkovac ti je praktično nasred Banata, tj. u njegovom srednjem delu, tik pored reke Begej. U stvari mi smo je zvali tako (a i danas to radimo), a bila je to Brzava, dok je danas kanal Dunav – Tisa – Dunav. Po jednoj verziji Jarkovac je dobio ime po Jerku koga su zajedno sa mladom, Margitom (tako se zvalo susedno selo, a danas ti je to Banatska Dubica) na svadbi ubili Turci. Po drugoj, istoričarima prihvatljivojoj, Jarkovac jeste dobio ime po Jerku, ali nekom Užičaninu koji je zbrisao od Turaka 1718. godine kada je zaključen Požarevački sporazum. Ono što se pouzdano zna to je da su u Jarkovcu 1733. godine živeli: Nikola Starac, Jovan Ostojin, Jovan Čiburdžija, Stojan Vekecki… Nisu moje Lale oduvek bile baš tako miroljubive. Osim što su, kanda Turci pobili Jerkove svatove, u noći između 14. i 15. decembra 1848. Mađari su spalili celo selo, nije im pomogao ni vojvoda Stevan Knićanin. Sazidali su novo selo, obnovili i osnovnu školu koja je osnovana 1772. godine, crkvu takođe, a 1858. čuveni slikar Konstantin Gligorijević – Danijel uradio je ikonostas koji, kažu oni koji se u to kao razumeju, ima veliku vrednost. Igrali smo mi i fudbal, FK Sloga postoji od 1924. godine kada su i učestvovali na Sveslavenskim igrama u Pragu i odande doneli „pravi fudbal od kože na šniranje“. Fudbal smo mnogo voleli, al’ nismo baš i znali da ga igramo, al’ zato imamo dva akademika (a Stošketov Leskovac nema nijednog) – Milan Jovanović Morski (1834-1896) dao je značajan doprinos medicini i još više srpskoj književnosti, a Stanislav Bukurov (1847-1940) zdravstvu.

Plašim se da ih više neće biti. Osnovna škola je, iako po rezultatima na raznoraznim takmičenjima izuzetno uspešna, praktično pred gašenjem jer nema đaka, a sve je manje i optimista koji veruju da će se „rode ipak vratiti“. Nemaju se zašto vraćati, ni za njih tamo nema posla, uostalom kao i za ono malo meštana što je još tu ostalo i sa setom se seća „al se ovde nekad dobro…“. Bilo pa se pripoveda.