Spasiba, baćuške

Prvi dani naše biciklističke avanture po Rusiji doneli su uzbuđenje za kojim smo i krenuli. Moskva nas je u petak dočekala obilnim letnjim pljuskom i pravim uličnim bujicama.
Nemanja, Uglješa i ja smo se našli u Ambasadi Srbije, čiji su nam ljubazni službenici omogućili prevoz i smeštaj, a pružili su nam i pregršt korisnih saveta. Kasnije smo sreli i Anu iz Društva srpsko-ruskog prijateljstva, predali joj prigodan poklon i pozvali Dašu, iz Hospitality kluba. Kod nje smo prenoćili, ali je malo ko od nas stvarno spavao. Sledećeg dana, naime, čekao nas je prvi od više od hiljadu kilometara vožnje.
U subotu smo zatakli naše zastavice za bicikle, odvezli se do Crvenog trga i mesta na kojem je označena nulta tačka ruskih puteva, okrenuli lice prema anđelu iznad kapije, zamislili želju i bacili po novčić iza leđa. Možda zvuči odviše sujeverno, ali svaka pomoć našoj ekspediciji je dobrodošla.
U 14 sati prema lokalnom vremenu započeli smo vožnju, svesni da nas na putu do Sankt Peterburga čekaju razne prepreke. S prvom smo se suočili na samom početku – široki bulevari koje Rusi zovu prospekti preopterećeni su saobraćajem, a brzi automobili nisu naročito poželjni partneri u biciklizmu. Izbegavali smo ih kako smo znali i umeli.
Na jednoj raskrsnici smo za pravac pitali policajce – kad su čuli odakle smo izljubiše nas i poželeše „srpskoj braći“ srećan put. Spasiba, baćuške!
Moskovski saobraćaj se proredio tek posle pedesetak kilometara vožnje. Predveče smo šatore postavili kraj podmoskovskog manastira Svetojerusalimskog, podignutog u 16. veku kao zadužbina oca Petra Prvog, osnivača Sankt Peterburga, grada na kraju naše duge trase. Kažu da Putin ovde voli da boravi za vreme božićnih praznika i da je zbog toga manastir dobio asfaltni put.
Narednog dana vozili smo magistralnim putem, što je i pored vetra u lice i auspuha pod nosevima daleko prijatnija vožnja od makadamskog puta na koji smo morali da pređemo u ponedeljak. Ipak, oko nas se već pružaju prostranstva o kojima smo sanjali, vozimo u tišini, tišina je svuda oko nas. Samo ponekad naiđemo na zaseoke, dvorišta čiji nas ljubazni vlasnici ugoste, tek da napunimo svoje termose svežom vodom, ili da podignemo bivak za noćenje.
Put nastavljamo posle prenoćišta u kampu pod hladom borova, na obali Volge.