Sto šezdeset godina od smrti filozofa Artura Šopenhauera

Artur Šopenhauer je bio nemački filozof, rođen 22. februara 1788. godine u Gdanjsku. Potiče iz imućne porodice. Otac mu je bio trgovac, uspešan poslovni čovek, koji je imao jak uticaj na njegovo kasnije filozofsko delanje.

Kada je imao pet godina, preselili su se u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom izgubio slobodu.

Njegov otac je izvršio samoubistvo kada je Šopenhauer imao 17 godina i to je za njega bila velika tragedija. Artur ostaje sa majkom, sa kojom se seli u Vajmar.

Njegova majka je bila poznati romanopisac i svog sina je upoznala sa tim krugom ljudi. Šopenhauerov odnos sa majkom je jako čudan. Ona je nakon smrti svog muža procvetala u društvenim klubovima, što je Artura veoma pogodilo.

Loš odnos sa majkom uticao je na njegovu filozofiju i poglede da svet, kao i na njegov kasniji odnos prema ženama.

Bio je veoma svestrana ličnost. Prvo je hteo da se bavi medicinom, pa je odustao i okrenuo se filozofiji. Proučavao je indijska učenja, koja je smatrao veoma bitnim izvorištem svojih kasnijih filozofskih dela.

Propagirao je praktičnu filozofiju, koja tad i nije bila mnogo popularna, zbog čega dugo nije bio prihvaćen.

Imao je blizak odnos sa Geteom, koji sa kojim je imao jak uzajamni uticaj.

Kantova filozofija je takođe uticala na njega. Živeo je skromno,u celibatu, po ugledu na Kanta. Smatrao je da je volja osnova svega, da je ona večito nezadovoljena i da zato živimo u patnji. Zbog te nezadovoljene volje je on smatrao da treba živeti u miru, ne ići u ekstreme volje, izbegavati preterani kontakt sa ljudima.

Baš iz ovih razloga ljudi Šopenhauera opisuju kao pesimistu, usamljenog, mračnog čoveka, što u suštini nije tačno.

Kada govori o predstavi i volji, Artur Šopenhauer interpretira Kanta. Kant smatra da stvarnost postoji nezavisno od našeg opažanja i on to naziva stvar po sebi, ali da postoje apriori uslovi saznanja, a to su prostor i vreme, i da na osnovu toga mi percipiramo stvarnost i svet oko sebe.

Šopenhauer kaže da je naše saznanje naša predstava sveta i da na osnovu toga zavisi kvalitet našeg života. Potpuno je nebitno da li postoji stvarnost po sebi ili ne, jedino je bitna naša predstava.

 Ovom pitanju je Šopenhauer posvetio puno pažnje, a njegovo kapitalno delo je „Svet kao volja i predstava“.

Njegova zanačajna dela su i „Metafizika lepog“, Metafizika polne ljubavi“, „O stilu i pisanju“, „O geniju“.

Godine 1882. je počeo da predaje filozofiju u Berlinu. Svoja predavanja je namerno stavljao u istom terminu kad je i Hegel, njegov najveći protivnik, držao svoja. Međutim, na njegova predavanja niko nije dolazio i on je ubrzo odustao od njih.

Artur Šopenhauer nikada nije izgubio veru u to da će jednog dana biti priznat, što se na kraju i dogodilo. Pred kraj života je njegova filozofija postajala sve popularnija, u čemu je on uživao. Čitao je sve članke o sebi, kao i Vagnerovo delo „Prsten nibelunga“ u kome mu on odaje priznanje.

Umro je 21. septembra 1860. godine, kada je seo da doručkuje i sat vremena kasnije, pronađen je mrtav.