Strah od ljubavi

Zašto se ljudi plaše ljubavi

Strah od ljubavi je jedan od najvećih strahova čoveka. Možda vam zvuči čudno da se neko boji onoga što najviše želi. Da, što je više želi, što mu je neophodnija, čovek se ljubavi više plaši. Jedna izreka kaže „pazi šta želiš, može ti se i ostvariti“. Šta je to u ljubavi što tako grčevito želimo i toliko se plašimo ostvarenja te iste želje? Psihoanalitičari takvo stanje čoveka zovu „potreba-strah dilema“. Zašto mnogi ljudi imaju izraženu potreba-strah dilemu, zašto snažno žele da vole i budu voljeni, ali se, u isto vreme, uglavnom nesvesno, užasavaju ljubavi?

Odgovor na pitanje potreba-strah dileme može zvučati jednostavno. Možemo ga nazreti u tekstovima mnogih popularnih pesama. On ili ona „ne mogu da žive…“ bez nekoga, osoba koju vole je „vazduh koji dišu“ (a bez vazduha se umire, zar ne?), “bez tebe ja ne postojim“ (uh, strašno! Kako se ne plašiti ljubavi ako ne postojite kad nema voljene osobe, ako se osećate kao da ste ostali bez nekog vitalnog dela organizma, a obično je to srce, koje je „otišlo“ sa njom ili njim). U nekim drugim pesmama poete opisuju kako se „guše“ u ljubavi, kako više „ne znaju gde se jedna koža završava, a gde počinje druga“, kako su prestali da budu „Ja“ i postali „Mi“, kako „ne mogu sa njim/njom, a ne mogu ni bez njega/nje“.

Kakva jaja volite

Možda ste gledali film „Odbegla mlada“ u kojem Džulija Roberts stalno beži sa svojih venčanja. Ona, jadna, žarko želi da voli i da bude voljena, ali kad dođe do čina venčanja, sudbonosnog „Da“, nešto „jače od nje“ je natera da zbriše. Scenarista filma, onako usput, prikazuje scene sa različitim „kandidatima“ za supruge u kojima oni pitaju svoju dragu kako želi da budu spremljena jaja. Na oko, ili kajgana, ili sa šunkom…a ona odgovara da želi na isti način na koji oni vole da im jaja budu pripremljena. Međutim, svaki od tih voljenih muškaraca sa kojima je usklađivala svoj ukus je na venčanju bio ostavljen. Mlada je pobegla od ljubavi plašeći se da se u njoj ne udavi, jer još nije izgradila sopstveni identitet. Nije znala šta hoće, šta voli, šta želi, ko je ona…nije imala jasne granice sopstvene ličnosti. Na kraju filma, vraća se poslednjem od kojega je pobegla, prosi ona njega, izvinjava mu se što ga je povredila…i saopštava mu da sada zna kakva jaja voli. Iz toga možemo izvići jedan važan psihološki zaključak: kad odlučite da se ženite ili udajete, pitajte izabranu osobu kakva jaja voli. Ako ne zna, može se lako desiti da pobegne od vas. Naravno, jako je bitno da ste i vi sami načisto sa jajima. Mislim, da znate ko ste, šta želite, a šta ne želite, da imate jasne granice sopstvene ličnosti. Ko ih nema, lako se stopi i postane „Mi“ ili odraz potreba i želja svog partnera.

“Potreba – strah dilema”

Strahove vezane za ljubav možemo svesti na dva osnovna straha: strah od gubitka sebe (gubljenja slobode, identiteta, dostojanstva, strah od “gušenja” u vezi) i strah od povređivanja (ostavljanja, degradiranja, iskorišćavanja…). Ova dva straha su, u nesvesnom, blisko povezana sa strahom od smrti (smrti sopstvenog identiteta, sopstvene vrednosti, mogućnosti samostalnog opstanka…). Zapravo, mogli bismo reći da je strah od ljubavi strah od sebe, od sopstvene sklonosti da se vezujemo na zavisan način, od nedostatka jasnih granica naše ličnosti, krhkog samopoštovanja i samopouzdanja, spremnosti da izdamo sebe da bismo zadobili ili održali nečiju ljubav…Drugoga se plašimo zato što se plašimo sebe, sopstvenih sklonosti i slabosti, a one se najviše pokazuju u ljubavi. Ona je test svih naših sposobnosti, jaka struja pod čijim naponom pucaju “slabe instalacije” i “ispadaju osigurači”. Ljubavni odnosi su naše najbolje ogledalo, najprecizniji “dijagnostički instrumenti”. Kako volim, takav sam.

Više od trideset godina se, kao psihoterapeut, bavim ljudskim problemima i mogu da kažem da su svi psihološko emotivni problem koje ljudi imaju, u suštini, ljubavne prirode. Bilo da je u pitanju ljubav prema sebi, prema drugome, poslu, idealima, životu…pozadina problema je ljubavna. Psihološke potrebe čoveka se, ako ih “sažmemo”, mogu svesti na potrebe za kompetencijom (sposoban sam, kompetentan za ljubav i rad, za život), autonomijom (slobodan sam, svoj sam) i povezanošću (pripadam, volim, voljen sam, u kontaktu sam). Zadovoljenje ove tri potrebe dovodi i do zadovoljenja četvrte potrebe-potrebe za smislom. Ako sam kompetentan, slobodan i povezan, imam doživljaj da moj život ima smisao (iako je prolazan i smrtan, jer potrebu za besmrtnošću ne možemo zadovoljiti). Problem sa ovim psihološkim potrebama je u tome što njihovo zadovoljavanje mora ići u paketu. Za postizanje kompetencije neophodna je sposobnost da se voli, a ne može se voleti ako nema autonomije (ljubav bez autonomije izaziva strah od gubljenja sebe). Ne može se biti autonoman bez ljubavi, jer to nije autonomija već izolacija. Nema autonomije bez kompetencije…Ova trijada je nužna da bi smo razvili zrele sposobnosti za ljubav i rad i sposobnost koja obuhvata sve ove sposobnosti zajedno-toleranciju na egzistenciju, ili sposobnost za kreativno podnošenje života i uživanje u njemu.

Sposobnost za ljubav zahteva kompetenciju. To je veoma složena sposobnost, složeni “molekul ljubavi” sastavljen od određnog broja “atoma”, jednostavnijih sposobnosti koje, zajedničkim radom, stvaraju sposobnost za ljubav. U knjizi “Sposobnost za ljubav i rad” pokušao sam da opišem složenu strukturu molekula ljubavi, njegove atome (bazične sposobnosti za upravljanje emocijama), kako nastaju, šta se tešava kada se ne razviju kako treba, kakve “zavrzlame” prave u ljubavnom životu, kakve stahove od ljubavi to stvara…i kako je mogući odrešiti te ljubavne čvorove u koje se često zaplićemo. Mnogi se, međutim, u nekom trenutku života, zapitaju: “Kad je ljubav tako teška i komplikovana, šta će mi to? Da li je ljubav iluzija?”

Stvarno, šta će nam ta ljubav, kad komplikuje život? Zar nije dovoljan instinkt za produženjem vrste? Zar ne bi bilo jednostavnije kad ljudima ne bi bila potrebna ljubav? Toliko patimo kad je nemamo, a čemu ona, zapravo, služi? Neko će reći: pa da bi se čovek osetio voljenim, vrednim, da bi osetio da je deo nečega, da pripada…To je cirkularno objašnjenje. Da nemamo potrebu za ljubavlju, ne bismo na tome što smo voljeni gradili osećaj sopstvene vrednosti. Ne bismo ni gradili osećaj vrednosti. Šta će nam osećaj lične vrednosti, ako nam nije bitno da li smo vredni da budemo voljeni. Ako kažemo, pa da bismo cenili ili voleli sami sebe, opet se vrtimo u krugu. To nas ponovo vraća na potrebu da budemo voljeni ili cenjeni, ali od sebe samih. Nedostatak samopoštovanja ne bi postojao kao problem kada čovek ne bi imao ni potrebu za ljubavlju. Onda ne bi imao ni potrebu da poštuje sebe, pa taj tako čest ljudski problem ne bi ni postojao. A ja i ostali psihoterapeuti bismo ostali bez posla. Zato, iz sebičnih razloga, navijam da se potreba za ljubavlju ne ukine. Tolike škole sam učio da bih se bavio ovim poslom koji počiva na ljudskoj potrebi za ljubavlju, da je šteta da se baci. Međutim, ljudi svakako neće održati tu potrebu zbog mog posla i mojih investicija. Sigurno da imaju neki bolji, razumniji razlog zbog kojega im je ljubav potrebna. Samo da nađemo koji je to razlog. Ja sam počeo sa razlozima protiv ljubavi, a potom ćemo potražiti i one koji su za, pa na “referendum”.

Da li se ljubav razvija iz koristoljublja

Zamislite kako bi roditeljstvo, na primer, bilo jednostavnije da deca nemaju potrebu za roditeljskom ljubavlju (i to još od oba roditelja!). Kad bi se zadovoljila hranom, odećom, “krovom nad glavom”, zaštitom od opasnosti…onim što osigurava njihovu biološku egzistenciju dok ne ojačaju i postanu sposobni da se brane i da “love” sami, kao i druge životinje. Roditelji ne bi morali da “gube” silno vreme na igre sa decom, maženja, pričanja priča…Ne bi morali ni da žive u braku (jer ni oni ne bi imali potrebu za ljubavlju). Mogli bi drugačije da se organizuju oko “tehničkih” stvari vezanih za brigu o deci…a to bi lakše bilo i institucionalizovano organizovati u raznim “čuvaonicama”, “hranilištima” za decu…samo da nema te potrebe za ljubavlju, “sjajem u majčinom oku”, pogledom i glasom punim nežnosti i razumevanja…sve ostalo je stvar “tehničke podrške” koju bi mogli davati i drugi profesionalni “provajderi”, rutinski, serijski.

I majmuni komplikuju život

Mada, ne komplikuju samo ljudi sa potrebom za ljubavlju. I naši bliski rođaci, majmuni, izgleda se kreću istim, “pogrešnim” putem evolucije. I oni se “lože” na ljubav. Psiholog Harlow je istraživao, igrajući se sa malim majmunčićima, da li je tačno da “ljubav na usta ulazi”, ili ljubav deteta (majmunčeta) nije samo posledica hranjenja. Napravio je malim majmunčićima dve majke: jednu “žičanu” i jednu “plišanu majmunicu”. U “ruke” “žičane majke” stavljao je flašice sa mlekom, a plišana nije imala hranu. Posmatrao je majmunčiće i ustanovio neobično majmunisanje. Oni bi dolazili kod žičane majke, naklopali se, a onda bežali na “maženje” kod plišane majke koja nije imala hranu. Tako je nastala majmunska izreka žičanih majki “hrani majmunče da te izbegava”. Što bliže čoveku na stablu evolucije, to komplikovanije ponašanje. Doduše, kod nekih jedinki ljudske vrste moguće je uočiti i pojavu zvanu “neverovanje u ljubav”. Takve jedinke (zvane “sponzoruše” ili “žigolo”, “paraziti”…) će otrčati i kod “žičanog starkelje” (matorca ili matorke sa lovom…) ako ih tamo čeka izobilje koje žele. Za njih se, obično, kaže da su koristoljubivi paraziti i da “nisu normalni” (jer se smatra normalnim da čovek ima potrebu za ljubavlju i da se ne prodaje za neku “hranu”) . Zašto je to loše, kad je praktično? Zašto mnogi takve ljude smatraju jadnicima? Mora da postoji neki bitan razlog zbog kojega je potreba za ljubavlju iznad takve praktičnosti.

Potrebu za ljubavlju kod dece je lakše shvatiti. Razumljivo je da se bespomoćno dete veže za roditelja jer je zavisno od njega, a ljubav roditelja prema njemu predstavlja neku sigurnost, obezbeđenje od napuštanja. Posmatrana na taj način, potreba za ljubavlju je proizvod straha od napuštanja i bespomoćnosti, nezaštićenosti. To, međutim, ne objašnjava zašto deca vole roditelje. Da li je i to posledica straha da ih ne izgube, ili način da obezbede roditeljsku ljubav, ili, jednostavno, vezanost za izvor zadovoljstva. Čemu ljubav služi? Ovde pokušavam da nađem njeno biološko “opravdanje”, svrhovitost. Ljudi se, kao i druga živa bića, posebno sisari, rađaju kao “paraziti” koji egzistiraju na “domaćinu”, roditelju, i postepeno postaju nezavisne individue (ako se razviju. Mnogi od nas ostaju doživotni paraziti ). Da li je potreba za ljubavlju koju ima dete samo nuzproizvod potrebe malog “parazita” za sigurnošću i obezbeđenjem “provajdera” dok je potreban, a ljubav roditelja prema detetu biološka preventive protiv njegove “sebičnosti” i poriva da se oslobodi uloge “domaćina” pošto je obavio reprodukciju i obezbedio produžetak egzistencije svog “sebičnog gena”?

Izgleda da nije tako, jer mnoga istraživanja pokazuju da postoji “nešto više” u potrebi za ljubavlju (sigurna “tehnička podrška” deci u insitucijama, redovno hranjenje, presvlačenje, zaštita…ne zadovoljavaju psihološke potrebe dece.

Nema zrele ljubavi bez zrelog čoveka

Ljubav nam je, očito, veoma potrebna. Osnovno pitanje je da li nam je potrebna zbog toga što nismo dovoljno izgradili sebe, što “ne možemo sami”, zao što voljena osoba vrši neke funkcije kojima mi nismo ovladali, ili nam je potrebna da bi smo se razmenjivali, uživali u zajedništvu (a sposobni smo da budemo sami) i uzajamnosti. Strah od ljubavi je odraz nezrelosti, sopstvene potrebe za kačenjem za druge, potrebe da manipulišemo drugima i kontrolišemo ih , strah od toga da će i oni to činiti nama. Zaključak je jednostavan: ako hoćete da budete sposobni da volite i ne plašite se ljubavi morate se razvijati u zrelo ljudsko biće. To i nije baš lako ali, tu I tamo, poneko i uspe. Vredi pokušati, jer ne vidim drugi način da čovek živi ispunjen život dostojan čoveka.