Svet tajni

Grupa nemačkih globtrotera, upornih u želji da prodru tamo gde još niko nije stigao, vrativši se iz Melanezije jednodušno je zaključila: „To je crnoostrvski, znači taman, neproziran svet, to je najimpresivnije, ali i najneobjašnjivije područje na kugli zemaljskoj, što se najviše odnosi na Papuu Novu Gvineju, tu do danas geografsko-geološku enigmu!“
Pomalo čudna ocena ove pacifičke zemlje severno od Australije, budući da prvi utisak nas, turista pristiglih u prestonicu Port Morzbi govori o urbanističkom staništu s Parlamentom (na slici) i Gradskom većnicom, Univerzitetom i Gradskim muzejom, asfaltiranim ulicama, saobraćajem i vrevom, što liči na sve druge glavne gradove sveta. Čak i džungla kroz koju se sledećih dana probijamo, nije nesavladiva divljina: naprotiv, ima svoj centar u vidu seoceta sastavljenog od nekoliko koliba i naseljenog jednom jedinom, nebrojano velikom i vrlo komunikativnom porodicom koja nam rado nudi provod u vidu svojih plesova, jednoličnih i statičnih.
Međutim, mnogi naučnici, pre svega istoričari i geolozi, tvrde da je lutanje po Papui „jedna od poslednnjih avantura koje ova planeta može da pruži“. Jer, i u predelima gde su u turističke svrhe prokrčeni putevi i omogućeno razgledanje, nailazi se na neopisivo bujnu, malo gde viđenu vegetaciju koja poziva da idemo malo dalje , „tamo iza, pa opet iza“, gde je skrivena još uzbudljivija, još nezamislivija egzotika. Kako i ne bismo sve ovo oko nas tako osećali i slutili, kada znamo da smo „na kraju sveta“, na području usred Pacifika koje obuhvata 600 ostrva i ukupno skoro 67.000 kvadratnih kilometara i koje na svom najužem kraju „morskom stazom“ od svega 150 kilometara „vodi“ do Australije.
– Ono što ne vidite, a trebalo bi da znate, jeste naučno utvrđen podatak da se Nova Gvineja prostire duž jedne tektonske glavne linije, u suštini bezopasne. A centralni planinski predeo je jedan od najvećih na Zemlji, sa svojim vrhom Vilhelmom visokim 4.697 metara. Površina ovog džina je prošarana mnogim međusobno odvojenim brdašcima i dolinama. Taj centralni masiv s jedne strane je pokriven vrlo tipičnom vegetacijom, a s druge predstavlja granicu između kišnog i sušnog perioda koji se ravnomerno smenjuju – obaveštava nas kroz obezoružavajući osmeh naš vodič Piter Lajonel.
Tektonska linija… taj izraz izaziva malu jezu, podsećajući na mogućnost čestih zemljotresa, zar ne?, napominjemo Piteru, a on se smeje našoj bojazni i veli:
– Rekoh da je oblast bezopasna. Međutim, na severnom nagibu centralne planine u pravcu obale postoje manji bregovi, a ispred njih se otegao lanac odavno ugašenih vulkana. Zato možete biti mirni, a možete i verovati statistici koja ne beleži ovde zemljotrese. Mada, istine radi, moram da vam kažem i to da upravo strm južni deo i relativno blag severni obronak potvrđuju nastanak jedne ogromne brazde i ujedno objašnjavaju spuštanje tla. Iz ovoga se može makar naslutiti da ovde postoji osetna nestabilnost zemljine kore, ali nad njom gosti ne treba da se zgražaju u smislu… otkud sad to! Otud što je tlo Nove Gvineje takvo, krajnje neobično, što nas, ovdašnje, ni malo ne uznemirava. Jer to je deo prirode.
Umireni Piterovim spokojstvom, i mi smo bili (ne baš apsolutno!) mirni. Avanturizam putovanja i upoznavanje doskora neslućenih daljina uključuje i nešto malo rizka. Zanemarljivog u odnosu na ono što se tim rizikom upoznaje.