Tajna šifra za ljubav

Oduvek sam se pitala kakva je to magična moć kojom Rim privlači milione turista koji, poput hodočasnika, hrle u Večni grad. Ako je verovati statističarima, Rim svake godine poseti između 20 i 30 miliona turista koji žele da se neposredno suoče sa istorijom dugom više od 3.000 godina ili da dožive neku romantiču avanturu. Jer – ne znam da li ste znali – na etrurskom „rim“ znači pijaca, ali i tajna šifra za ljubav.
Za grupu turista iz Srbije italijanska prestonica bila je usputna stanica do krajnjeg odredišta – letovališta Sorento. Uprkos tome, trodnevni boravak u tom gradu nikoga nije ostavio ravnodušnim. Obilazak Vatikanskog muzeja u kojem je smešteno oko 20.000 eksponata (procenjuje se da se više od 50 odsto svetske kulturne baštine nalazi na tlu Italije) pravi je užitak za slikarske i vajarske sladokusce. I Sikstinska kapela, to remekdelo Mikelanđelovog umeća, sugestivno priča svoju priču, a svaki delić te monumentalne građevine duboko se urezuje u pamćenje.
Rimljani su, rekla bih s razlogom, ponosni na svoje trgove. Najsnažniji utisak na mene ostavio je Španski trg koji posebno impresivno deluje u večernjim satima obasjan svetlom uličnih svetiljki i preplavjen znatiželjnim šetačima koji uživaju u nesvakidašnjem prizoru. I ja sam, sedeći na tim skalinama koje pišu istoriju, uživala u lepotama rimske noći, ali i u posebnom ukusu čuvenog đelata – sladoleda od čokolade i mente (Italijani prave najukusniji sladoled na svetu). Iz ove perspektive posmatrano, to je bila srećna okolnost jer da sam se kojim slučajem ovih dana našla na tom mestu to zadovoljstvo bi me koštalo 50 evra kazne. Italijani su, očigledno, rešili da se rigoroznim kaznenim merama bore protiv bahatih turista koji za sobom ostavljaju limenke od piva i otpatke od hrane.
Nisam mogla da odolim ni opojnom mirisu pice koja u Italiji miriše na bosiljak, a ne na origano kao u Srbiji. U jednom od mnogobrojnih restorana sa stolovima prekrivenim „kockastim“ stolnjacima, obrok koji osim pice uključuje salatu i piće, košta 10 evra, a sve to zaliva se čuvenim kafe makijatom. Ma koliko zvučalo bizarno, uživala sam i u rasprodajama koje su počele dan uoči našeg odlaska iz Rima. Gotovo sve prodavnice bile su oblepljene pozivima na kupovinu robe čije su cene i do 50 odsto bile niže. Najveća gužva bila je ispred ekskluzivnih prodavnica – Guči, Dior, Prada, Kavali… mamili su Italijane koji su strpljivo čekali da dođu na red za svoj delić prestiža.
I najzad poslednja kockica u mom rimskom mozaiku – Fontana di Trevi i naravno nezaobilazno bacanje novčića. Ima nečeg ritualnog u tom činu prizivanja sudbine – svi se nadaju da će im želje biti ispunjene. Ja sam poželela da se vratim u Rim i nadam se da će mi želja biti uslišena.