Tamo gde se rađaju monsuni

Februarsko jutro u Pertu, Zapadna Australija. Sveže, jer je ispod 30 stepeni. Na aerodromu sve funkcioniše kao sat. Žedan sam, prilazim jednom od aerodromskih barova i tražim sok od ananasa; na moje oči, barmen kocke voća ubacuje u blender i dobijam sok, tog trenutka napravljen. Krećem na sever Australije, tamo gde se rađaju monsuni.
Ulazim u boing 737-200 – najstariju verziju ovog, možda najpopularnijeg putničkog aviona. Posle oko dva sata, ukazuje se nekakva čudna obala s plantažama palmi, i avion sleće u nešto što bi se najpre nazvalo njivom koja služi i kao pista. Taj je „grad“ nastao u drugoj polovini XIX veka; stvorili su ga Japanci, lovci na bisere i dugo ga je lov na bisere održavao.
Taksijem stižem do hotela, običnog, udobnog, sa bazenom. Prazan i dosadan. Zove se Cable Beach Club Resort. Pri tom, u centru ničega. Taksista – Japanac u ogromnoj američkoj limuzini-vozi me u China Town. Stižemo u centar nečega što se u Vojvodini ne bi zvalo ni selom, a taksista kaže da smo stigli. Gde? Pokazuje mi jednu kuću i kaže: „To je China Town“.
Šetam centrom mesta – 200 metara na jednu i drugu stranu. „Ulica“ prazna, osim ponekog Aboridžina, tužno pijanog, koji se tetura, i ponekog psa.
Narednog jutra odlazim na aerodrom-njivu, po dogovoru s pilotom. S nama je još jedan par koji leti. Pilot mi kaže da sednem do njega, pošto sam težak, da bi avion bio balansiran. Pilot me nonšalantno upozorava da se ne naslanjam na vrata aviona, jer se otvaraju!
Poleteli smo lako. Letimo nisko, nekoliko stotina ili 1.000 metara, a vedro je i sve se vidi. Nadlećemo Kimberli. Surovo pusto! Tamo se nalaze čuveni „horizontalni vodopadi“ – ekskluzivan prirodni fenomen. Nadlećemo nekakvo ostrvo u bestragiji severne Australije, a pilot nam objašnjava da mora da proveri u niskom letu koliko je zemljana pista vlažna; jer, ako je previše vlažna neće moći da poleti. Slećemo u mesto gde žive Aboridžini, koji nisu „turističke zverke“. Prvo što primećujem da su svuda označeni putevi za evakuaciju u slučaju cunamija. Veliki cunami od pre nekoliko godina bio je dovoljno skupa škola, mada nije pogodio Australiju.
Bestragija gde su i bog i đavo rekli laku noć. Odlazimo u selo na poluostrvu. Lokalna prodavnica je istovremeno i pošta, a i „mesna zajednica“. Zapanjujuće, gotovo da bih rekao da prodavnica nije lošije snabdevena nego u Sidneju, ali postoji upozorenje da Aboridžinima nije dozvoljeno prodavati alkohol. Osvajajući Australiju, belci su sa sobom doneli seksualno prenosive bolesti i alkoholizam; danas se vlada Australije trudi da autohtono stanovništvo zaštiti kolikogod je moguće. Ubrzo ponovo polećemo.
Bližimo se Brumu. Na visini od nekoliko stotina metara ili hiljadu, sivi kumulonimbus ne obećava ništa lepo – vidimo kako iz njega izbijaju munje. Pilot, miran, objašnjava da moramo da zaobiđemo oblak i to i činimo i mirno slećemo. Neverovatno kako se taj mali aviončić, sa samo jednim elisnim motorom, ponaša kao bicikl.
Naredni dan provodim na bazenu hotela, a predveče, po preporuci jednog taksiste odlazim da večeram u restoran na glavi mola u Brumu. Pošto sunce još nije zašlo, krećem da se prošetam gatom, jedinim koji se u luci Bruma pruža u more. Na glavi gata stoji upozorenje: Nemojte se kupati oko ovog gata, jer vas mogu povrediti brodovi koji manevrišu, pojesti ajkule, krokodili ili ubiti morske zmije. Naravno, u more nisam stavio ni nožni palac.
Aboridžini s mola love velike ribe, baramundi, vrlo ukusne. Posle šetnje po molu odlazim u „restoran“, zapravo sklepanu baraku na glavi mola, sa božanstvenom „terasom“ nad morem. Na meniju su morski plodovi, možda najbolji koje sam ikada jeo, a sigurno najsvežiji. Previše je skupo iz ove bestragije voziti osetljive namirnice nekuda. Zato su ovde bagatelno jeftine.
Naredno jutro, taksi i aerodrom, baraka, ali sa besprekornom klimatizacijom. Mali „Foker“, odličan servis – pa nazad u Pert.