Beskrajna igra kritičkih živaca

Problem Interneta je u tome što nalikuje na igru šaputanja, u kojoj se od usta do usta informacija menja dok sasvim ne izgubi, ili do neprepoznatljivosti ne promeni svoj nekadašnji lik.
Nekada će do nas doći besmislice – kao zaista objavljene informacije da npr. „banane prenose bakteriju koja jede meso“, „u Kini se hrane fetusima“ – ali nekada i one u koje možemo donekle i poverovati – da se npr. flaširana voda ne sme ostavljati u kolima jer toplota oslobađa iz PVC ambalaže kancerogene materije. Ovakve i slične besmislice za radoznale dostupne su na kolekcionarskoj stranici Internet neistina www. urbanlegends.about.com.

Podsetnik

Za one koji nisu još uvek nisu upoznati sa troznakom koji prati web adresu, ili su zaboravili njegovo značenje, podsetimo da je svrha sajta navedena u njegovom domain-u:

.edu = obrazovanje

.org = organizacija

.gov = vlada

.net = mreža

.mil = vojska

.com = komercijalna

Što se pouzdanosti tiče, preporučivo je tražiti je na .gov, .edu, i .org domenima

U skladu sa tim, kada nam je potrebna informacija sa Interneta, prvo što se moramo zapitati je: koja je svrha teksta koji sadrži informaciju? Zašto se taj tekst uopšte nalazi na Internetu?
Oslanjanje na informacije koje Internet pruža – bilo da su u pitanju vesti, analize ili materijal za studentska i novinarska istraživanja, otvara teško rešiv problem: Koliko je Internet zaista pouzdan, i kako da procenimo tačnost informacija koje dobijamo pomoću pretraga? Za početak, iako Internet ponekad više deluje kao univerzitetska biblioteka, on iz dobrog ugla oštrog oka nalikuje buvljaku – iako postoji dobra roba, ona je stopljena sa prevarantima, čudacima i ekcentricima koji serviraju neistine, a razlika je vrlo često neuočljiva.
Očigledan znak pouzdanosti informacije na Internetu je navedeno puno ime njenog autora, koji se trudi da linkovima i ukazivanjem na sponzora stranice ukaže na verodostojnost prikazanog. Treba se paziti informacija kojima je cilj reklama, jer će, npr. duvanske kompanije pisati kako cigarete ne škode, aviokompanije da su letovi bezbedni, a onlajn enciklopedija da je pouzdanija od Oksfordove ili Enciklopedije Britanika.
Iako je poražavajuća činjenica da 40 miliona Amerikanaca koristi Internet kao glavno sredstvo informisanja, ova brojka ne prikazuje broj dezinformisanih, jer svakako da veliki procenat ljudi koristi pouzdane sajtove kao NY Times, BBC, CNN ili slično. Ipak 61odsto Amerikanaca bi se, sudeći po istraživanju Pew Internet & American Life Project (www.PEWINTERNET. org), u slučaju potrebe za naučnom informacijom okrenulo Internetu, a samo 11 odsto – biblioteci.
U svetlu diskutabilne pouzdanosti Interneta, činjenica da 70 odsto ljudi koristi Internet da precizira značenje nekog termina, čini ranjivim krajnje korisnike informativnih, naučnih, pa čak i svakodnevnih popularnih i zabavnih servisa, do kojih izmišljotina stiže kao potpuna istina – poput čuvenog radijskog govora Orsona Velsa o navodnoj invaziji sa Marsa, koji je uzbudio čitavu naciju.
Kao ilustraciju veličine problema sa kojom je suočen deo sveta koji želi da stvarnost odbrani od Interneta, dovoljno je spomenuti postojanje projekta Big6 koji se bavi edukacijom ljudi u prepoznavanju „lažnjaka“ (www.big6. com), a od 2004. svoj program sprovodi u preko hiljadu škola u SAD.
Iako se proverom kopirajta, sponzora, ciljeva i sličnih odrednica o autentičnosti i istinitosti nekog podatka može puno postići, najbezbednije je dobro poznavati željenu temu, znati autoritativne izvore, te ako su nedostupni na privlačnom i lako pristupačnom web-u, okrenuti se staroj, dobroj knjizi, novinama, radiju ili televiziji – pa i tu zadržati hladnu glavu i prostor, usled velikog i neproverljivog sveta – za zdravu skepsu.