Digitalna pismenost

čitav jedan okean.
Učitelji i pedagozi, naučnici i laici, frikovi i paranoici već se neko vreme spore oko pitanja: da li je Internet neprijatelj čitanja? Da li je već došlo vreme da se delimo na dva tabora: na literarce i digitalce, knjigočitače i ekranoskakače? Da li ekranska poetika – skakutanje od linka do linka, švrljanje po sajtovima, montiranje podataka pokupljenih sa više strana u jednu frankenštajnovsku celinu – sužava opseg

pažnje, smanjuje koncentraciju, ukida želju za „praaaavim“ čitanjem, žalosno siromaši okvire opšte kulture? Da li, sve u svemu, Internet uništava klasičnu pismenost?
S druge strane, Internet se – i to je potpuno paradoksalno – otkriva kao prostor nove socijalizacije: interaktivni sajtovi, blogovi, oblikovanje likova i identiteta u veb igricama koje ima dodirnih tačaka sa kreativnim pisanjem, sve to daje novu mogućnost izražavanja, stvara novu kulturu pismenosti. Mogućnost invencije i komunikacije koja se tako pruža neke nove generacije već je odvojila od televizijskog ekrana efektnije od pretnji i sankcija, efektnije od bombardovanja knjigama. No odvojiti od TV programa i dalje nije isto što i vratiti knjizi, pa se, logično, stvorila i bojazan kako bi klasično čitanje moglo potonuti u zaborav.
Kad je o čitanju reč, uvek na pamet prvi pada filozof Frensis Bejkon koji je lepo objasnio da neke knjige treba okusiti, neke progutati, a tek retke sažvakati i provariti. Nova digitalna pismenost podrazumeva još i višu stopu selektivnosti od one koju je Bejkon tražio u dobu zrele renesanse i svetu bez informatičkih viškova: uronjeni u okean podataka, daleko od svake naznake čvrstog tla, ne možete plivati u svim pravcima. Opredeljivanje je nužno da bi se postiglo bilo saznavanje, bilo puko preživljavanje.
Tekst na papiru ima jasan redosled, hijerarhizacija podataka tesno je povezana sa kompozicijom teksta i onom neuništivom strukturom uvod-razrada-zaključak. Tekst na papiru ima kontinuitet kakav je u elektronskom prostoru nefiksiran. Nikolas Kar, autor ozbiljnog članka sa svesno senzacionalističkim naslovom („Da li nas Gugl zaglupljuje?“) uveren je da nam elektronski prostor umanjuje sposobnost za kontemplaciju i koncentraciju. Vebofili, opet, tvrde da je čitanje na ekranu raznovrsnije i da za vreme koje se utroši na čitanje jedne knjige Internet daje mnogo više sadržaja. Tu se, dakako, postavlja pitanje svrhe: ne čita se samo beletristika, već i uputstvo za upotrebu mobilnog telefona, ugovor, trač rubrika u novinama, enciklopedija. Različiti nivoi udubljivanja u tekst traže svaki put drugačiju vrstu pažnje, tako da „čitanje knjige“ biva preširok teren da bi se svelo samo na čitanje romana.
Onlajn i oflajn čitanje traže različite sposobnosti, zahtevaju različite tehnike pristupa tekstu, ciljevi i ishodi im se razilaze. Štampano štivo traži od čitaoca usredsređenje i nudi mu monovalentnu informaciju, ali zato garantuje jasnu, artikulisanu impresiju o pročitanom; mogućnost obmane čitaoca je mala: štampani izvor uvek je sam po sebi verifikacija teksta koji se u njemu čita – knjiga na kojoj piše „triler“, novine na kojima piše „natprirodne pojave“, priručnik na kome stoji „uradi sam“, sve to jasno ukazuje na prirodu referentnosti, nivo autentičnosti i stepen primenljivosti. Elektronsko štivo zahteva od konzumenta da raslojava svoju pažnju, nudi mu polivalentnu informaciju i pluralitet referenci, motiviše ga da impresiju o pročitanom sklapa na osnovu različitih izvora, ali u njega nije ugrađena nikakva garancija pouzdanosti.
U prilog toj zadatoj nepouzdanosti govori i istraživanje u kome je grupa studenata upućena na veb sajt zapatopi.net na kom je plasirana izmišljena priča o pacifičkom oktopodu koji živi na drvetu. Devedeset posto ispitanika procenilo je da se radi o verodostojnom izvoru! Dužni smo, doduše, reći da je lažnost informacije testirana na ukupno četrdeset osam ispitanika; ali, da li bi rezultati na većem uzorku odista bili bitno drugačiji?