Erotika Serbika

Ima li erotike bez Interneta? Da li je erotska mašta uopšte postojala pre kompjutera i modema? Čini se da nije, ako izuzmemo tzv. simulirane stimuluse kod Vilijama Gibsona ili virtuelni seks u filmu „Demolition Man“, gde je Stalone bio nedodirljivi ljubavnik Sandre Bulok (što valjda jedino ume i može).
Kao što od Bokačovog „Dekamerona“ pa sve do „Gramatrona“ Marka Amerike erotika podziđuje temelj književnosti, u dobu brzog Interneta ona je postala konstitutivno parče elektronskog prostora. Dobar deo kreativnog napora vebofila vezan je baš za erotiku. Sajtovi poput mindspired.com sačinjeni su od erotskih pričica korisnika: linkovima se ova amaterska štiva razvrstavaju na „prvo iskustvo“, „romantiku“, „na brzaka“ ili „sve se puši“… a krase ih unikatne rečenice kao što je ova: „Pošto je pola noći provela u čitanju i masturbiranju, napokon je usnula dok je blago svetlo novog dana prodiralo kroz zavese“.
Sve veća želja za kontaktom, razmenom – pa, bogami, i zamenom, identiteta naravno – obeležava treći milenijum, te se Mreža polako čisti od svojih magacinskih funkcija. Internet očito više nije špajz, već antre sa velikim koeficijentom prolaznosti. Vodajući svoje roblje kroz predsoblje, Internet je do izopačenja izmenio sva shvatanja privatnosti: stvorio je, čak, izvesnu konfuziju oko definisanja bliskosti, pošto u oblicima komunikacije preko Mreže sve više dominira poverenje prema nepoznatom i dubok strah od poznatog. Za lake i neobavezne erotske kontakte Internet je, dakle, gotovo idealan.
Izgleda da je prva srećna internet veza ozakonjena još daleke 1995, kad je Daglas Kopland u romanu „Majkroserferi“ plemenito dozvolio da se virtuelna erotska konekcija dvoje (doduše, epizodnih) junaka pretvori u emotivnu vezu od krvi, mesa i, dakako, seksa.
Debitantski roman „Život posle Amerike“ Dunje Radosavljević (Stubovi kulture, 2008) počinje „patetičnim“ prologom i završava se „mističnim“ epilogom, a između patetike i mistike smešta se XXL doza erotike. Ipak, stotinak strana ove pripovesti o seksu i Beograđanki ne nude poziv na masturbaciju već na kontemplaciju. Filozofi Bodrijar i Delez, koliko i francuski feminizam ili besmrtno literarno ludilo Keti Aker, sve je to spakovano u Radosavljevićkinu proznu „bonžitu“, energetsku tablu koja je mala, jaka, preslatka.
Pripovedačica, autorkina imenjakinja, lutalica je koja namerava da se ukoreni, slobodna žena koja se uželela nekog lepog sputavanja: vrativši se iz Amerike u Srbiju, Dunja pokušava da stvori identitet i osmisli život, erotski koliko i onaj profesionalni, no na svakom se koraku sudara sa stereotipima i lažnim slikama stvarnosti, sa srpskom tehnologijom plota (i tarabe i zavere!) u kojoj dominiraju podmetanja, domunđavanja, zamajavanja. Prozom koja je mešavina lirike i surovosti, tihog očajanja i galamdžijske provokacije, gospodare erotika, seks i bluuuuuuuuuuudna mašta… Junakinja je ženski Don Kihot u anarhičnom štivu veoma nalik ranoj Keti Aker, naročito njenom „Don Kihotu“.
Iako Dunji Radosavljević nedostaje onaj nadmeni i podsmešljivi stav Keti Aker, koja je erotsku literarnu tradiciju od De Sada do Mejlera drsko spljeskala u šljaku za svoj prozni teren, to ne znači da ona erotiku glorifikuje. Radosavljevićeva ne poseduje svest o parodijskim potencijalima erotike u ženskoj književnoj tradiciji, ali to nadoknađuje naizmeničnim dozama depresije i cinizma. Već demistifikacija virtuelnog seksa predstavlja važan domet „Života posle Amerike“. I sami nadimci korišćeni u elektronskoj komunikaciji govore mnogo o dimenzijama iluzije i nade: to što se neko zove „Don Juan de Marco“ ne znači da neće biti „debeo, mastan, dosadan“. Dečko „iz Kruševac“ čiji su baba i deda bili artisti na trapezu postaje „seljak“ u trenutku kad Dunja shvati da je on, iako uzbuđen „k’o ptica“, samo još jedan loš učenik jeftine porno-industrije. Junakinja kaže da je najbolje seksualne doživljaje imala sa ludacima i seljacima, jer ne prezaju ni od čega i ništa ih nije sramota. „A za ženu tek seks bez sramote postaje uživanje“, napominje ona. No ispostavlja se da su svi virtuelni kontakti neuspešni u startu: muškarci su kukavice, bilo da voze džip ili treniraju kikboks, izgovaraju se na nacionalne traume i momačke večeri, svoje uspaljene virtuelne partnerke uspešno hlade fotografijama na kojima nose odelo i jašu konja. Tuga ženske uspaljenosti, uspaljenosti koja se gasi u poniženju nakon takvih kontakata, ta nezajažljiva i neutažena želja, odlično je oslikana u romanu.