Kako izgubiti sebe na društvenoj mreži?

U sve većem zaletu popularnosti društvenih mreža mnogi od nas su bezglavo pohrlili da formiraju sopstvene profile na „Facebook-u“ ili „MYSPACE-u“ ne uviđajući tanane probleme koji će od tog trenutka pratiti njihove živote, u virtualne, kao i stvarne. Osnovne posledice preteranog korišćenja ovih servisa su gubitak identiteta, izloženost radoznalim očima, nepotrebni prijatelji koje bolje da smo zauvek prepustili zaboravu, ali i raznovrsna istraživanja koja nas tretiraju kao zamorčiće, otvorenost marketinškim i političkim kampanjama – i najvažnije – gubitak virtualne privatnosti.
„Spoznaj samog sebe“, poručivalo je proročište u Delfima, kao jedinstvenu formulu za upoznavanje ljudskog ponašanja, morala i misli. Moderno vreme preobrazilo je ovu, kao i mnoge druge maksime prema potrebama čoveka, pa sada, u prebukiranoj košnici čovečanstva, zlatno pravilo ljudskog identiteta više se ne svodi na samoposmatranje, već na samopokazivanje. „Pokaži samog sebe“, načelo koje kao da je od egoistične želje za besmrtnošću lika i dela, oličene u portretu kao likovnom žanru, sasvim proželo čoveka 21. veka, i nagnalo ga da stvori virtuelni profil na nekoj od društvenih mreža.
Dakle, mi smo ono što pokazujemo. Mi smo broj prijatelja koje imamo, status koji smo stekli, a naše bogatstvo duha merljivo sposobnošću samoreklamiranja. Razmatrajući pojavu virtualnih prijateljstava elektronski časopis „The New Atlantis“ tvrdi da je masovnost samoprezentacija uticalo na to da izgubimo sigurnost u svoj identitet i poreklo.
Nekada Harvardovo istraživanje, sada konvencionalna mudrost – ideja da smo svi povezani šestostepenom odvojenošću potvrđena je pomnim praćenjem lanaca pisama koja su putovala po svetu – i sada, nakon višestrukog uspeha u praksi- otkriva da je „vrli novi svet“ elektronskih odnosa vrlo mali. U samo šest koraka, naša poruka, poslata u dobrom smeru, stići će do bilo koje željene osobe na planeti.
Povezivanje na današnjim društvenim mrežama odvija se kroz otkrivanje ličnih informacija. Što ih je više, i što su tačnije, to će nas bolje povezati sa onima koji slično misle kao mi. Naše različitosti u toj kaši postaju združene jednakosti i počinju da gube smisao distinktivnih obeležja čoveka kao pojedinca. U bezglavoj trci da se pridružimo mreži, mnogi od nas su se lako odrekli onoga što je na Internetu od samog početka bilo šarmantno – obećanja anonimnosti.
Za razliku od novog „živog poznanstva“ koje se razvija razmenom reči i zajedničkim interesovanjima, elektronski profil je kao nepostojani autoportret koji služi da nas ljudi bolje upoznaju, zapaze i prate. Sa druge strane, on je sjajna meta za političare, firme, marketinška istraživanja i slične pojave kojima služimo kao zamorčići za testiranje ideja, proizvoda i patenata.
Ono što nas uzbuđuje da taj oksimoron posmatramo u njegovom lažnom svetlu jeste prazan, tužan prostor na mestu gde bi trebale da budu šarene slike naših kontakata – i dosadna poruka „Imate samo jednog prijatelja“, naravno – samog sebe. Prijatelji postaju brojevi, podložni rangiranju, sagledavanju, bockanju, grljenju. Možemo im se smejati, golicati ih, pa čak i ispustiti na njih slona ili Majkla Džeksona. Umesto „knjige lica“ ili „mog prostora“ profili postaju pažljivo isplanirane medijske kampanje.
Sa druge strane, zato što je prijateljstvo postepeno otkrivanje pojedinosti o sebi koje su sakrivene od ostatka sveta, ono može postojati samo u granicama privatnosti. Zato je javno prijateljstvo čist – oksimoron, i zato, u javnosti, između šarenih avatara, pedantno popunjenih formulara sa interesovanjima i hobijima, u hladnom svepovezanom svetu nula i jedinica, nećemo naći lek protiv globalne samoće. Možda je ipak, umesto prezentovanja onoga što radimo u slobodno vreme, bolje da to prosto radimo.