Psihologija poslednjeg čoveka na zemlji

Jedan od prvih filmova u 2008. godini, koji će se naći na repertoarima domaćih bioskopa, biće svakako ostvarenje „Ja sam legenda“ Frensisa Lorensa, rađeno prema kultnom romanu Ričarda Matesona koji je doživeo reizdanje u izdanju „Čarobne knjige“.
Mračna priča o apokaliptičnoj budućnosti prati Roberta Nevila (u tumačenju Vila Smita) sjajnog naučnika, koji nije mogao da zadrži užasni, neizlečivi virus, napravljen ljudskom rukom. Imun na njega, Nevil je sada poslednji preživeli čovek u Njujorku, i možda na svetu. Već tri godine Nevil je neumorno svakog dana slao radio poruke, očajnički pokušavajući da pronađe druge preživele koji bi možda mogli da budu tamo negde. Ali on nije sam. Mutirane inficirane žrtve posmatraju svaki njegov pokret, čekaju da napravi fatalnu grešku. Možda poslednja, jedina nada za čovečanstvo, Nevila pokreće samo jedan cilj: da pronađe način da preokrene efekte virusa koristeći sopstvenu imunu krv. Ali on zna da je protivnika suviše… i da vreme brzo ističe.
Vilu Smitu, zvezdi filmova kao što su „Ja, robot“, „Dan nezavisnosti“ i „Ljudi u crnom“ nije strana naučna fantastika i odavno mu se dopada sjajni roman Ričarda Matesona „Ja sam legenda“. „Tu je sadržano toliko žanrova: horor, naučna fantastika i divna karakterna drama,“ kaže glumac. „Psihologija situacije poslednjeg čoveka na zemlji oduvek me je intrigirala. Fizičke, emotivne i duhovne teškoće koje Nevil mora da savlada samo da bi preživeo pružaju divnu priliku da se ispriča univerzalna priča o prirodi čoveka“.
Frensis Lorens, reditelj novog naučno-fantastičnog akcionog trilera zasnovanog na Matesonovoj priči, dodaje, „Ideja o čoveku koji preživljava sasvim sam i izolovan u savremenom urbanom okruženju fascinirala me je i želeo sam da je istražim kroz film. ‘Ja sam legenda’ je priča o sukobu čoveka sa svetom, i zbog toga nastavlja da zaokuplja maštu ljudi više od pola veka pošto je napisana.“
Složen i provokativan, Matesonov roman iz 1954. uticao je na generacije, inspirisao bezbroj imitatora i iznedrio dve ranije filmske adaptacije: „Poslednji čovek na zemlji“ iz 1964, s Vinsentom Prajsom, i „Omega čovek“ iz 1971, sa Čarltonom Hestonom.
U središtu filma „Ja sam legenda“ je borba jednog čoveka da preživi u neverovatnim okolnostima: sam i okružen Inficiranima-monstruoznim stvorenjima koja ubijaju bez racionalnosti i razmišljanja. Njegovu situaciju pogoršava saznanje da je sve prouzrokovala njegova vrsta. Koren pandemije koja je zbrisala civilizaciju i ostavila Nevila izolovanog i u konstantnom strahu jeste u nečemu što je u početku hvaljeno kao proboj u savremenoj medicini: veštački stvoren ublažen virus razvijen za borbu protiv jedne od najsmrtonosnijih bolesti u istoriji, raka. Ali, početni uspeh ovog retrovirusa ubrzo je doveo do nezamislivih posledica.
Nevil je, s druge strane, gonjen potrebom da pronađe lek za kataklizmičnu pošast. Nekako imun na virus, on zna da poseduje dva oružja – poznavanje nauke i sopstvenu krv. „Nevil zna da su ta bića inficirana virusom koji je mutacija onoga što je stvoreno u laboratoriji“, kaže Smit.
Dok Nevil obeležava vreme različitim aktivnostima i dužnostima, on ima i osećaj izvesne slobode. U nadrealizmu novog Njujorka, poznata mesta koja su nekada bila centri trgovine, umetnosti i zabave, sada su postala Nevilovo lično igralište.
„Kada ste poslednji čovek i sami u Njujorku, mogu se raditi neke zabavne stvari, ali je sve to samotna zabava,“ kaže Lorens. „Vidimo te elemente koji izgledaju veoma važni za svet u kojem živimo, ali pošto se desi pandemija i svet kakav poznajemo nestane, stvari za čiju izgradnju trošimo toliko vremena, energije i milijarde dolara samo trunu. Apsolutno su beskorisne“.
„Nevil ima pristup bukvalno svemu,“ kaže Smit. „Tu su zalihe lekova; on zna gde se nalazi hrana u konzervama, gde su zalihe benzina. Koristi čitav grad kao svoj dom“.
Međutim, nije sve bilo zabavno i igra. Jurio je napuštenim ulicama, visio naglavačke visoko u vazduhu, vozio ford mustang punom brzinom, skakao po krovovima zarđalih vozila i borio se s kaskaderima obučenim u odeću za digitalno beleženje njihovih pokreta, to su samo primeri onoga što je Smit morao da izdrži da bi se ostvarile uzbudljive akcione scene. Prvi deo filma, pri tom, obiluje neviđenim vizuelnim efektima kojima su se tvorci filma poslužili kako bi oslikali opustošenu zemlju. Mnogim kritičarima ostalo je nejasno kako su to izveli, jer kako kažu „početak filma u vizuelnom smislu ostavlja bez daha“. U to ćemo se i sami uveriti već 10. januara, kada će film biti premijerno prikazan pred beogradskom publikom.