Sedam godina vernosti

Već sedam godina, svake druge srede, u podlistku kojeg upravo držite u rukama, možete čitati kolumnu „Virtuelna književnost“ Vladislave Gordić Petković, a ukoliko ste slučajno neki od ranijih tekstova preskočili, sada ih možete naći na jednom mestu – u knjizi sa istim naslovom, koja obuhvata kolumne objavljene tokom protekle tri godine. Raniji tekstovi takođe su sabrani i objavljeni na jednom mestu, a novu knjigu „Virtuelna književnost 2“ objavila je zrenjaninska biblioteka u ediciji „Savremena proza“. Naša saradnica i autorka kolumne je profesor engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, bavi se književnom teorijom, kritikom i prevođenjem sa engleskog jezika.
Kako je nastala kolumna „Virtuelna književnost“?
– Moja saradnja sa Danasom počela je u oktobru 1999, kad me je Vesna Roganović, tadašnja i doskorašnja urednica dodatka Com.media, pozvala da napišem tekst o kiberpanku. Ponudila mi je potom prostor za redovnu kolumnu, i od 14. januara 2000. godine „Virtuelna književnost“ izlazi dva puta mesečno. Vesnina podrška i poverenje obavezali su me na ovih „sedam godina vernosti“, tokom kojih je nastalo skoro dve stotine tekstova. Kao što sam napisala u predgovoru „Virtuelnoj književnosti 2“, forma i sadržaj tekstova u kolumni menjali su se kao što su se menjali ime i kvadratura države, vrsta uređenja i stranke na vlasti, u onoj meri u kojoj se menjao moj odnos prema medijima i tehnologiji. Za sedam godina drastično su se promenili i profil Interneta, i virtuelne zajednice i vidovi komunikacije. Internet je danas u većoj meri marketinški prostor nego saznajna dimenzija, bar se tako čini nama s ovih prostora, koji smo ga dugo doživljavali kao prozor u svet kroz koji posmatramo prelep, ali nedostižan predeo. S druge strane, to je sve više poligon razmene mišljenja, a sve manje prostor umetničkog delanja, tako da je danas mnogo lakše govoriti o političkim nego o poetičkim aspektima elektrosfere; lakše, jer nudi više materijala, ali istovremeno i teže, jer politika i ideologija utiču na stvarnost više nego ikad, i kontaminiraju je više nego ikad – tim više što se čini da su njihove strategije „mekše“.
Tekstovi u „Virtuelnoj 2“ nastajali su tokom protekle tri godine i bitno se razlikuju od onih sabranih u prvoj knjizi „Virtuelne književnosti“ iz 2004. Manje su usredsređeni na prirodu hiperteksta i sajberspejsa, a više na pitanja poetike i ideologije koji prate ekspanziju tehnologije.
Kako pronalazite ideje i teme za kolumnu?
– Tema ima napretek, od vrednih i inspirativnih do poraznih i bizarnih; negativna motivacija je, po pravilu, snažnija od pozitivne. Neki tekstovi nastaju iz bezobalnog mora gluposti, surovosti i nekorektnosti koje svaki čas izranjaju iz novinskih vesti ili sa televizijskih ekrana, neki su, opet, proizvod mojih zaljubljenosti i slabosti.
Tokom prve četiri godine kolumna se dosledno bavila tajnom vezom Interneta i književnosti, onim umetničkim strategijama koje su bliske medijumu, pronalaženjem i prepoznavanjem veza hiperteksta i sajberspejsa sa književnim žanrovima. Istraživala sam ono što sam nazvala „novom hipertekstualnošću“ u srpskoj i anglofonoj književnosti. Budući da je s proleća 2004. objavljena prva knjiga „Virtuelne književnosti“ -za šta treba najviše zahvaliti upornoj urednici Anki Jakšić i njenom beskrajnom entuzijazmu – pojavila se i prirodna potreba da se odvojim od dotadašnjih tema i postupaka.
Tako sam polovinom 2004. napravila zaokret i ustupila prostor svakodnevnim fascinacijama i ogorčenjima koji su vrebali sa svih strana: anomalije, predrasude, stereotipi, bizarnosti nastupali su u tolikom broju da je bilo nemoguće ignorisati ih. Tako je „Virtuelna književnost“ kao kolumna dobila i političku, ideološku dimenziju; postala je poligon ironije, inata, podsmeha i ljutnje, a ne samo nepristrasne analize.
U svojim kolumnama bavite se zanimljivim likovima i dešavanjima, koji ponekad zaslužuju znatno duži tekst od prostora koji imate u Danasu. Da li ćete se možda baviti nekim od njih (Veliki brat, Hari Poter, spamovi, blogovi…) i napisati knjige o tim fenomenima posebno?
– Ponekad mi se čini da su tekstovi predugi i da možda iziskuju od čitaoca veću koncentraciju od one koju dnevne novine mogu i smeju od njega da traže. Fenomeni koje pominjete su prevashodno tema za sociologe i teoretičare kulture, pa bi oni trebalo da se njima bave intenzivnije i temeljnije. Moj ugao posmatranja je ipak literarni, pa je tako logično da o „Velikom bratu“ pišem iz perspektive Bokačovog „Dekamerona“, ili da tragam za književnim pretečama Renea iz „Alo, alo“ ili Keri Bredšo. Može se steći utisak da me zanimaju bizarnosti više nego pravilnosti, anomalije više nego ustaljene prakse, ali se uvek trudim da teme tekstova, bilo da se radi o prostituciji, laži, blogu, braku, pogrebnom preduzeću ili Vikipediji, književnost okrznu bar u prolazu. Književnost, naprosto, najbolje denuncira i prošlost i budućnost sveta.
Da li imate povratnu informaciju u kojoj meri su čitani Vaši tekstovi i koliko su društveno uticajni?
– Teško je proceniti čitanost kolumne u sredini koja je fascinirana efemernim i ekstremnim fenomenima i koja, kao takva, ne podstiče ozbiljno i odgovorno pisanje. Nemoguće je domašiti pažnji koju dobijaju spektakli sa granice dobrog ukusa – ali to je ionako neki drugi svet, sa kojim je besmisleno porediti se. Prostakluk je uvek najglasniji, a književnost je na margini po prirodi stvari. Meni je dovoljno ako me čitaju prijatelji, kolege i moji studenti, nekoliko ljudi na potezu od Beograda do Banata do čijeg mišljenja držim i čija mi pažnja izuzetno laska. Smatram velikim komplimentom što se neki tekstovi prenose na blogovima i citiraju na forumima, i uvek je prijatno iznenađenje kad naiđem na njih. Najčitaniji su, bar po povratnim informacijama koje imam, bili članci o abortusu i ćirilici, a intimno se nadam da su najuticajniji bili oni koji se bave kućnim ljubimcima i napuštenim životinjama.
Da li možda planirate da oformite sajt, na kome biste objavljivali kolumne, sa mogućnošću komentarisanja čitalaca?
– Kolumna bi se mogla jedino pretvoriti u blog, a time bi izgubila dosta od svoje prvobitne funkcije. Interaktivnost postoji i bez zasebnog elektronskog prostora. Mislim da je „Virtuelnoj književnosti“ sasvim dobro i ovako, ne treba da menja medij dok je god „Danas“ gostoljubiv domaćin.
S obzirom da se bavite i prevodjenjem, da li ste možda razmišljali da kolumne prevedete i ponudite nekom od stranih izdavača, s obzirom da se ne bave samo lokalnim temama?
– Kad bih imala vremena i energije da prevodim „Virtuelnu književnost“ na engleski, verovatno bi umesto prevoda nastali potpuno novi, drugačiji tekstovi i neka nova knjiga. Volela bih da moji tekstovi budu prisutni i na drugim jezicima i u drugim sredinama, ne obavezno u anglofonoj sredini, jer to što je njen prostor najveći ne znači da bi u njoj bilo najviše interesovanja i odjeka. Možda bi više smisla imala „Virtuelna književnost“ na mađarskom ili nemačkom – iskreno, ti bi kulturni dodiri bili manje virtuelni a više intrigantni.