Srbija distopija

Trenutno je najaktuelnija akcija za poboljšavanje uslova u srpskim porodilištima, pokrenuta na Mreži (blog.b92.net/text/5156/Peticija). Da se trauma porodilje s nickom Krugolina Borup može pretvoriti u ozbiljnu i sistematičnu kampanju svedoči i sajt majkahrabrost.com, na kom se vredno prikupljaju iskustva sa porođaja „kod nas i u svetu“. Svi tekstovi su anonimni, a majke-svedokinje su, taman dovoljno gorko i parodično, obeležene rednim brojem iza reči „kengurica“. Njihova iskustva vam šalju led niz kičmu: rečenice „ne kukajte nego mi recite zanimanje supruga“ ili „idemo na indukciju, imam avion popodne“ samo su benigniji delići mozaika o Golgoti srpskih majki od kojih se valjda očekuje da plemenitu borbu protiv bele kuge vode verbalno maltretirane i grubo secirane, satima zaboravljene u krvavom čaršavu, bez gaća i ijednog ljubaznog pogleda.

Tu negde u predelu zdravstva počinje priča o Srbiji kao temi distopije: ovaj žanr, čiji je najčešći primer Orvelova „Osamdeset četvrta“, obično slika sumorno društvo budućnosti koje kontroliše šačica moćnika, zajednicu u kojoj vlada diktatura i korupcija, i gde će svaku pobunu zameniti mirenje sa sudbinom i prihvatanje apsurdnih društvenih normi.

Mirjana Đurđević je nešto kao majka srpske distopije: njeni pseudodetektivski trileri više istražuju stanje stvari u Srbiji nego policijske slučajeve, manje se bave krvnim deliktima a više onim mentalitetskim. Njen novi roman ponovo u stopu prati Harijetu, srpsku detektivku oštru na jeziku a odlučnu u borbi protiv zla i nepravde. No knjiga s naslovom „Čim preživim ovaj roman“ radoznalog čitaoca lovi na udicu autocenzure: zašto je roman zabranjen za mlađe od pedeset godina? Apokaliptično naslovljen triler nije šok terapija akcionom melodramom: generacijska zabrana treba da skrene pažnju na teme bolesti, smrti i – zdravstva. Upravo tim redom gradirane.

Crnohumorni „memento mori“ Mirjane Đurđević uvodi nas u svet korumpiranog zdravstva gde caruju pokloni i klanovi. Prljava inspektorka Harijeta, vlasnica neuposlene detektivske agencije, starog juga i psa mešanca, usisana je u novi tranzicioni vir. Ovaj put vodi boj sa stoglavom hidrom srpskog zdravstva koje nema osnovnu medicinsku opremu a bavi se medicinskim turizmom, koje kuburi i sa osnovnom kulturom u ponašanju i sa neophodnom infrastrukturom dok labudovi sanjivo plove u jezercetu kraj privatne klinike za šutanje i čerupanje pacijenata veličanstveno nazvane – „Švarcvald“! Ovaj put Hari bije bitku za svoje zdravlje. Čitalac krimića nikad nije video ni Holmsa sa nazebom ili gospođicu Marpl sa stomačnim gripom, a kamoli srpsku detektivku sa senkom tumora na rentgenskom snimku. No Hari je ionako nemoćni i ranjivi antipod tim slavnim umovima, trajno obeležena srpskim rodnim stereotipima: pre svega, nemogućnošću da išta predvidi i kontroliše. Običan krimić napisan u ekonomski razvijenoj zemlji ne može da primi u sebe junakinju koju izjeda strah od bolesti, smrti i – birokratije. Upravo tim redom gradirane.

Čelični duh Harijete ozbiljno je načet udarom srednjih godina, a sumnja da boluje od raka dojke gura je dublje na marginu: bez novca, posla i zdravlja, Hari nije samo sumorna inverzija oštroumnog detektiva, ona je slika i prilika arhiautsajdera – čestite pedesetogodišnjakinje bez perspektive. U društvu koje ceni mladost, ambiciju i amoralnost, a put ka zdravlju popločava poklončićima i evrićima, ona može da protestuje tek reskim psovkama koje ovaj roman nosi kao odlikovanja – psuju se Bolonja, PR, dupli lavovi, advertajzing, a najbolja drugarica naše junakinje naročito se istakla opsovavši doktoru sa nadimkom dr Udo onoga ko mu je kupio diplomu na visokoj školi strukovnih studija za talentovane morone. Harino jedino oružje je ta psovačka upornost, prekidana sedativskim epizodama.

Pošto se razvela i ostavila duvan, srpska detektivka bi TREBALO DA traga za serijskim ubicom lekara sa onkologije. Zoro osvetnik koji žrtve prvo omamljuje hloroformom ukapanim na dečje pelene, postaje heroj poniženih i prevarenih pacijenata željnih da raskrinkaju korumpiranu i nezajažljivu kvazielitu. Međutim, Hari nema vremena da rešava slučaj, jer je suočena sa velikom, beznadežnom enigmom sopstvenog tela. Hari je dešperatna Amazonka u nemogućoj hamletovskoj misiji ispravljanja iščašenog sveta: sada se bori protiv strepnje da bi odsecanjem desne dojke odista mogla postati Amazonka, mada bez luka. Bori se protiv misli o smrti: a moćna saveznica smrti je birokratija – ceo roman je lanac čekanja na ljubazni klimoglav milostivog veličanstva Sistema, na startni znak da se kroz šumu formulara i procedura potrči put ozdravljenja.

Zdravlje kao imperativ svih imperativa i vrednost povrh svih vrednosti uvodi junakinju u dimenziju gde se tim istim zdravljem ucenjuje, preti, zavodi i gospodari. Zdravlje je nerešiv detektivski slučaj gde ne pomažu dokazi, intuicija ni dedukcija; dijagnoza i terapija su igre na sreću jer niko pojma nema da li je senka na snimku dobroćudni višegodišnji stanovnik ženskog tela ili pak agresivni doseljenik koji se bahato širi.

Kao kombinacija medicinskog trilera i bolničkih sapunica, novi roman Mirjane Đurđević je abortirani „whodunnit“: potera za ubicom je obustavljena zbog potere za dijagnozom. U srpskom distopijskom Apsurdistanu naša bi Hari lakše našla sveti Gral nego zakazala snimanje, a jedini saveznik joj je najbolja drugarica, neviđena šeprtlja i smetalo. Distopija Srbija može se podrivati samo satiričnom oštrinom koje u popularnim žanrovima nema: Holms koji bi doveo u logičnu vezu raskošno osvetljen hram i razdrndan aparat za ultrazvuk momentano bi bio prognan u dosadni socijalni roman. Šesta „knjiga o Hariju“ i jeste izvrnuta žanrovska rukavica, bačena u lice zdravstvu: zaplet bolničke sapunice maligno je uvećan u kafkijansko-pekićevsku parabolu o stravičnoj banalnosti bolesti i smrti. Pa ko preživi! Jeste ovaj roman teško izdržati, ali i mazohizam se ponekad isplati.