Titovo poslednje konačište u Srbiji

Kada je tog 3. januara pre 27 godina prvi čovek tadašnje Jugoslavije napustio svoju rezidenciju u Karađorđevu i otišao na lečenje u Ljubljanu, niko nije mogao ni slutiti da je to bio njegov poslednji boravak u Srbiji. Bio je to poslednji doček Nove godine Josipa Broza Tita u ovom objektu, gde je boravio 66 puta. Tačno pola veka od izgradnje Karađorđevo je i dalje u besprekornom stanju, sa uspomenama koje u njemu i dalje žive. U Karađorđevo se još jednom vratila njegova prva domaćica Živka Malenica da još jednom, iako je već 20 godina u penziji nakon 29 godina službe, pospremi „Drugove“ dnevnike, albume sa slikama, lovačku pušku, gramofon…
– Tada je sve odisalo strahopoštovanjem, u početku su mi drhtale noge dok sam ga služila, ali se čovek na sve vremenom navikne – priseća se žena prvog upravnika Malenice – a ja sam radila obične domaćinske poslove za druga predsednika i njegove goste. Kasnije su svi svašta o njemu pričali, a ja jedino mogu reći da sam ga znala kao divnog čoveka. Jednom su, misleći na Tita i Jovanku Broz, iz Beograda čak doneli šta će da jedu, jer su došli nenajavljeni. Ja sam to spremila na dosta skroman način ali mi se ni tada nisu požalili. U stvari svi koji su sa predsednikom dolazili bili su skromni, čak je jednom i po više stranih državnika spavalo u jednoj sobi i nisu se bunili – priča Živka. A u Karađorđevo su dolazili Kardelj, Toljati, maršal Montgomeri, Dolores Ibaruri…
I Brozov jedini „telohranitelj“, pekar Tima Simić, rado se seća davnih vremena kada su svi zanemarivali svoje probleme samo da ugoste Tita.
– Voleo je samo moje lepinje pa sam ih često morao praviti u po noći, a često su zbog njega one avionom išle po celoj Jugoslaviji. Kada sam napustio taj posao predsednik je pitao zašto lepinje nisu kao nekada, a Jovanka mu je rekla da ja više ne radim. Nije hteo to da prihvati. Negovi ljudi su me našli i doveli da razgovaramo u četiri oka, a ja sam ga prvi i jedini put slagao – priča sadašnji ribar mošorinski – Da sam rekao da su mi u stvari oduzeli mlin, pekaru i sve što sam imao i da sam zato otišao u ribare, mnogi bi stradali. Ovako sam ja našao novi posao, ljudi su spasili glave, jedino „drug“ više nije jeo moje lepinje.
Anegdota i lepih trenutaka sa predsednikom priseća se i Karlo Gomboš, Titov prvi konobar u Karađorđevu. On kaže da je jednom čak i pevao Brozu na Jovankin zahtev, da su mu ruke i glas drhtali, ali da je pesmu nekako završio.
– Naročito je bilo veselo kad se jednom vratio sa Kube. Za stolom su svi, pa i ja, slušali o čuvenim cigarama koje je Tito dobio od Kastra i niko nije smeo da zucne dok je predsednik pričao – seća se Gomboš.