Totalni doživljaj

Kle, onda Ernst, Kiriko… krajnje iznenađenje. Dotad je mrzeo slikarstvo i sam čin slikanja „kao da nema dovoljno stvarnosti, te ogavne stvarnosti, da je još jednom pohodimo“.
Jedan od onih trenutaka totalnog doživljaja slikarstva imao sam kada sam prvi put stao pred jednim ogromnim platnom Anrija Mišoa. Bilo je to u Boburu pre ravno dvadeset osam godina, samo dve godine posle otvaranja Muzeja.
Tada se moje spoznavanje savremene umetnosti, sticajem okolnosti, odvijalo uporedo s njenim nastajanjem. Preobražaj se dešavao pred našim očima, kao presvlačenje za novi čin, gde se usput zadrži tek neki zanemarljivi detalj, nevažan za dalji tok predstave. Ako je u prvoj polovini dvadesetog veka avangardna umetnost kljucanjem načinjala spomenike i nagoveštavala novu stvarnost, sedamdesetih godina istog stoleća Kazimir Maljevič konačno zauzima centralno mesto u svetskoj metropoli likovne umetnosti, Parizu, u Centru Žorž Pompidu i time uspostavlja novi poredak vrednosti u savremenoj umetničkoj praksi. To otkrovenje sam neposredno pratio, kroz „u kameru“ tumačenje profesora Lazara Trifunovića, njegovo viđenje izloženih slika i objekata Pikasa, Kandinskog, Dišana, Vorhola, Bojsa, Polaka… svetske elite sakupljene u prvoj postavci tadašnje kolekcije Muzeja Bobur.
U nepreglednom prostoru bez zidanih pregrada, ogoljene Instalacije, industrijski dizajn, oživljavala je istorija Moderne umetnosti koju je televizijska ekipa urednika školskog programa Ibrahima Hadžića beležila i pretakala u seriju Slikarski pravci dvadesetog veka.
Otkuda šok ispred Mišoovog platna? Jednostavno nisam imao pravu predstavu o njegovom slikarstvu. Njegovu knjigu Moji posedi, koju je u izdanju Nolita preveo i priredio Jovan Hristić, držao sam nadohvat gde god da sam se selio, isto kao i priređivač, dok ju je prevodio: „…nosio sam njegove knjige sa sobom dok sam putovao, dok sam bio vojnik, dok sam leteo s kraja na kraj Amerike…“ i shodno tome i ja sam u časovima iskušenja ili beznađa nalazio malo okrepljenja u fragmentima tekstova A. Mišoa. Ali njegove slike su mi dolazile na uvid tek preko nekog retkog časopisa, sitne, crno-bele reprodukcije u Renakovoj Istoriji moderne umetnosti, u nekom zabačenom katalogu Francuskog kulturnog centra i stoga nisam imao pravu predstavu kako su izgledale.
A onda – preokret. Ceo jedan pregradni zid širine šest i visine preko tri metra, bio je prekriven slikom. Shvatio sam: do tada sam, listajući reprodukcije, video tu sliku kao detalj, a sada sam stajao pred totalom, za koji moja Arifleks kamera nije imala dovoljno širok objektiv! Tek nagovešteni potezi četkice viđeni na reprodukciji, u originalu su se pretvarali u moćno razmahnute namaze nanete širokom četkom, od koje se stalno razlivala i kapala suvišna boja, ostavljajući između belinu golog platna, ili prekrivajući novim slojevima već nanetu boju. Veliki prasak! Tako sam doživeo ono što sam video: „Molite se za njega, jer on besni za vas“, pročitao sam u jednom Mišoovom tekstu. U tom izlivu nastaje slika nad slikama, shvatio sam tada.
Iz sadašnje stalne postavke uklonili su Mišoovu veliku sliku i zamenili manjom, s prepoznatljivim rukopisom, zen zamahom četke i kapljama boje po golom platnu. Deluje umireno i usaglašen s ostalim apstraktnim slikarima izloženim u tom prostoru, puno ih je bilo u prošlom veku i sad su trajno spakovani na petom spratu muzeja, međaši Slikarskih pravaca dvadesetog veka.