Tramvaj zvani nostalgija

Za mnoge Subotičane tramvaj na izvestan način predstavlja simbol izgubljenog raja koji ni danas, nekoliko decenija nakon uklanjanja tramvajskih šina, nije prežaljen.
Poneki među njima još gaje nadu da će se on jednom ipak vratiti, a opštinska vlast je u jednom momentu i podsticala takvu ideju kao sasvim realnu, promovišući čak i izrađeni projekat ponovnog uvođenja tramvaja u gradski saobraćaj. Još niko, međutim, građanima nije razjasnio prirodu tog pokušaja, te je potpuno nejasno da li je ta jednokratna kampanja zvana „Povratak tramvaja“ poslužila samo kao efikasni predizborni marketinški trik, ili je pak imala za cilj da nekome donese nešto para iz gradske kase.
Bilo kako bilo, tramvaj je de fakto slaba tačka mnogih Subotičana i Palićana, pravi lajt motiv njihovih nostalgičnih sećanja na prošlost. Lepšu svakako, budući da u ovoj zemlji bilo kakva prošlost uvek odnosi pobedu nad sadašnjošću, bilo u stvarnom bilo u metaforičkim smislu. A da se ima rašta tugovati, govori i slika koju mnogi bivši konzumenti ovog gradskog vozila čuvaju u sećanju kao relikviju svoje srećne mladosti, ili starosti, svejedno: čisti, moderni (za to vreme) i otvoreni tramvajski vagoni u vrele letnje dane voze te pravo do obala Palića, a zatim, tačno na vreme vraćaju nazad u Suboticu. Uvek tačni, nikad prebukirani, sa šoferima pravim austrougarskim službenicima, učtivim i savesnim. Slika koja, kako veruju mnogi Subotičani, podseća i na dane kada je njihov grad bio mnogo bliže Evropi nego danas.
A uvođenje prvog tramvaja živi je dokaz za tu tvrdnju – preskačući fazu s konjskom vučom, Subotica dobija prvo gradsko šinsko vozilo na električni pogon 1897, pre Beograda, Zagreba, Segedina i Novog Sada. A sve do 1924. javni saobraćaj u Subotici je u rukama belgijskog kapitala. Između dva rata vlasnik tramvajskog preduzeća u Subotici je i izvesni belgijski baron, Albert de Firlan. Od barona deonice zatim otkupljuju Amerikanci, pa Šveđani, da bi nakon Drugog svetskog rata tramvaj kao i sve ostalo nacionalizovala nova vlast.
Od šezdesetih godina broj putnika počinje vidno da opada, a socijalističko preduzeće GSP tada beleži i znatne gubitke, mada oni nisu ni u kakvoj vezi s tramvajima. U to vreme u trku ulaze autobusi i benzin, koji drastično, na prvi pogled, pojednostavljuju javni prevoz samom činjenicom da za njih nije potrebno graditi pruge. Epilog je definitivno izbacivanje tramvajskog prevoza iz života grada 2. aprila 1974, osam decenija od njegovog uvođenja …
Čini se da je odluka o proterivanju tramvaja u istoriju došla iznenada, tako da su već naručene nove tramvajske kompozicije umesto u Suboticu otišle u Osijek. Kratkovidost tog poteza subotičkih saobraćajnih stratega postala je naročito vidljiva tokom kriznih i tegobnih devedesetih, kada je ovdašnja šeička samouverenost i ubeđenost u neiscrpne naftne potencijale naglo splasnula, ostavljajući traumu i za naredne decenije.
Subotički tramvaj je poslednju put zazvonio tog 2. aprila u 17 časova i 40 minuta, i nakon toga se nepovratno ugasio. Ipak, hroničari beleže da su i tada, tog poslednjeg radnog dana, vozači tramvaja vrlo disciplinovano poštovali propisani red vožnje…
Nekoliko sačuvanih tramvajskih vagona sada igra ulogu svojevrsnog mauzoleja – stoje na ulici prefarbani, preparirani, balsamovani, poput umrlog prijatelja čiji se posmrtni ostaci pobožno čuvaju. Pojedini prolaznici ih u stvari uopšte i ne primećuju, zagovarajući ideju da je mnogo lepše pepeo voljenih rasuti svuda naokolo, i ne zavaravati sebe idejom o povratku.