Danas je Tucindan: Običaji koji su vekovima prethodili Božiću

Tucindan, poznat i kao Tucje, vezan je za pripreme domaćinstva za predstojeći praznik, pre svega u praktičnom i običajnom smislu. U prošlosti je to bio dan kada se pripremala pečenica – najčešće prase ili jagnje – namenjena božićnoj trpezi.

Sam naziv praznika potiče od starog surovog načina pripreme mesa, kada se životinja najpre udarala krupicom soli kako bi se ošamutila, a tek potom klala, što je u narodu ostalo zapamćeno kao „tucanje“.

Razlike između sela i grada bile su izražene. Dok se u urbanim sredinama meso uglavnom kupovalo, u seoskim domaćinstvima životinja je birana i hranjena posebno, često još nedeljama unapred. Pored pečenice, u nekim krajevima pripremala se i živina – ćurka, guska ili kokoška – u zavisnosti od lokalnih navika i mogućnosti domaćinstva.

Tucindan je ujedno bio i dan opštih priprema za Badnji dan i Božić. U kućama se sređivao prostor, pripremalo brašno za mešenje, skupljalo žito, suvo voće, orasi, novčići i bombone koje će se na Badnje veče bacati po slami rasutoj po podu, što je bio jedan od običaja vezanih za decu i simbolično prizivanje obilja.

U narodnim verovanjima Tucindan je bio i dan kada se pazilo na ponašanje i odnose u domaćinstvu. Smatralo se da se toga dana ništa ne treba iznositi iz kuće, kako se „ne bi iznosila sreća“, ali i da je važno izmiriti dugove i obaveze pre velikog praznika, kako se nova godina ne bi započela u zaduženju, piše N1.

Osim običajnog značaja, Tucindan se poklapa i sa danom Svetog Nauma Ohridskog, istorijske ličnosti poznate kao učenika i sledbenika Ćirila i Metodija.

U širem kulturnom kontekstu, Sveti Naum se smatra jednim od važnih prosvetitelja i iscelitelja na ovim prostorima, a njegovo ime vezuje se i za rane oblike medicine i narodnog lečenja.

Danas se Tucindan uglavnom obeležava simbolično, ali njegovi običaji ostaju važan deo kulturnog pamćenja i svedočanstvo o načinu na koji su se nekada pripremali najveći porodični praznici.