Zapanjen sam količinom siledžija koji nam tuku decu po ulicama

Rođen sam devetsto pedeset i šeste. Otprilike kad i rokenrol. Odrastao sam na beogradskom Crvenom krstu. Na uglu moje Gvozdićeve ulice i Bulevara revolucije je kafana „Lipov lad“. Ona u koju je šlager pevač išao na audiciju u filmu „Ko to tamo peva“. Čujem da će sad da je sruše.

***
Moj tata Dušan je rođen 1923. na Baniji u Hrvatskoj. Mama mu je rano umrla i deda Jova je ostao sam sa tri sina. Sirotinja kakav je bio, nije mogao da ih izdržava, pa je srednjeg sina Dušana sa dvanaest godina poslao u Srbiju da izučava za trgovca. Mogu samo da zamislim kakva je to trauma bila za siroče detence u tuđini koje priča sa jakim hrvatskim naglaskom.

***
NJegov stariji brat Petar je poginuo u partizanima, a tati je najveća želja bila da oformi porodicu i posle godina podstanarskog života sazida svoju kuću. Imao je sreću da se ubrzo posle rata zaposli u fensi hotelu „Mažestik“ gde je upoznao Dragu koja je iz Smedereva došla da studira književnost, a paralelno je i radila.

***
Kupio je plac u Gvozdićevoj i kada je stavio kuću pod krov rodili su mu se sinovi blizanci. I sad čuvam papirić koji je poslao mami u porodilište gde je grafitnom olovkom napisao koliko je srećan. Ta sreća je vladala i u našem detinjstvu.

***
U zadnjem delu dvorišta su posadili voće i napravili kokošarnik (neverovatno!) da deca imaju svežu hranu. Mada je mom bratu Raši i meni praznik bio kad nas zbog dobre ocene roditelji odvedu na ćevape u baštu „Lipovog lada“.

***
A jako smo voleli kada ga van radnog vremena pozovu iz hotela jer nešto hitno treba da se uradi, pa nas pusti u frižider veličine sobe i kaže „Ajde, uzmite šta hoćete“. Coca cola u konzervi šezdesetih, kakav spektakl.

***
Posle šest godina zidanja tata je završio kuću i kako je ostalo nešto kamena i armature, napravili su u prednjem dvorištu mali bazen, dva sa tri metra i osamdeset santimetara dubok (da se deca ne podave). Krajem osamdesetih je moja prijateljica iz Dubrovnika komentarisala da nam je prednji deo dvorišta more, a zadnji planina. U tom dvorištu je mnogo roštilja gorelo, flaša se iskapilo i muzike naslušalo.

***
U podrumskom delu smo adaptirali prostor za žurke pa se tu zaglavljivalo posle koncerata, jer tih godina nije bilo mesta gde je gomila ljudi mogla da se blesavi iza ponoći. Jedne ledene večeri, posle koncerta Lačnog Franza u SKC-u smo banuli nenajavljeni i mama Draga je odmah „zgužvala pitu“. Pored Lačnih sa nama su bili Bora Đorđević i njegova Dragana, Vlada Divljan, Saša Šandorov, Nikola Čuturilo, Boris Bele…

***
KUD Idijoti iz Pule su nam bili omiljeni gosti. Onih gorkih devedesetih smo išli da se sa njima vidimo kada bi svirali u Makedoniji, Mađarskoj ili Sloveniji. U jednom pismu, koje mi je ko zna kojim putevima tada stiglo, njihov gitarista Sale Veruda je napisao da bi, kad bi mogao, pešice došao od Pule do Beograda. I mene je nacionalizam dočekao nespremnog. Živeći to svoje bratstvo/detinjstvo nisam prepoznavao pritajenu mržnju i preteće nasilje oko sebe.

***
Neverovatno, ali i danas mi se desi da se probudim i onako bunovan pomislim da se ratovi kod nas nisu desili. Kao što sam i sad zapanjen količinom siledžija koji nam tuku decu po ulicama. A to su verovatno potomci „oslobodilaca bele tehnike“ i onih dizelaša koji su nas tukli devedesetih.

***

Septembra 2022. sam na razrovanom parkingu beogradskog aerodroma kraj svog automobila zatekao dvoje potpuno zbunjenih. Savetovali su se na engleskom kako da dođu do taksija. Obratio sam se ženi koja je, po mojoj proceni bila iz Srbije. – Idem kolima do Beograda, možete sa mnom“.

***

Pogledala me u neverici, jer očigledno nije razumela šta predlažem. Meni, odavno penzionisanom autostoperu, bilo je sasvim normalno da tako nešto ponudim, a njoj, rođenoj pre četrdeset i neku godinu, to je bilo ravno čudu.

***
Uglavnom, strpali smo se u kola, a ispostavilo se da su njih dvoje slučajno stajali jedno kraj drugog. Ona je iz Beograda, a on je pulmolog iz Atine koji je došao na seminar kod nas. I sve vreme smo se otimali za reč. I to na najrazličitije teme. Ali jedna njena priča mi je bila posebna. Ispričala nam je otprilike ovako:

***
Do pre neku godinu sam živela u Tirani, bila sam udata za Albanca pa sam mu predložila da odemo na grčko ostrvo na kome sam sa roditeljima redovno letovala od moje desete godine. Da mu pokažem kako je lepo. I tako sam otkrila sasvim drugačiju Grčku. Vozila sam kola sa albanskim tablicama i ljudi su mi pokazivali srednji prst, a neki su me pljuvali na parkingu.

***
Kao dete iz Beograda ipak nisam bila svesna koliko mržnje postoji i kako su jake te komšijske predrasude. Sa druge strane, neki tihi ljudi su mi krišom mahali i dočekivali me sa osmehom. Shvatila sam da su to sezonski radnici Albanci koji su istim tim Grcima mrziteljima, kuvali, posluživali ih i čistili za njima.

***
Pulmolog se sa žaljenjem složio sa njom. Na rastanku, ona je rekla da sam joj popravio dan, a doktor mi je dao vizit kartu sa dobrodošlicom:
„Javite se kad dođete u Atinu, ali ne bih da vam trebam kao lekar, već da odemo na piće“.

***

Pre osam godina sam zahvaljujući Gete institutu bio u Hamburgu i Berlinu na ekskurziji koja je dvadesetak nas iz celog sveta upoznavala sa nemačkom muzičkom scenom. Na spisku onih sa kojima ću provesti tih nedelju dana su bili muzičari, promoteri, producenti i menadžeri iz Vijetnama, Brazila, Amerike, Rumunije, Kenije i kompozitor iz Prištine.

***
Prva reakcija mi je bila, uf – valjda ćemo normalno komunicirati. Kada smo se okupili u lobiju hotela, kompozitor mi je prvi prišao sa širokim osmehom i pruženom rukom. Jednostavno je rekao: „Zdravo Petar“. I svih tih dana smo se družili. Ne treba da spominjem da smo odrastali na sličnoj muzici, knjigama i filmovima.

***

U Mostar sam prvi put u životu došao u jesen 1996. godine. Bilo je to u okviru „Leteće učionice radionice“ (LUR) koja je okupila umetnike, novinare i aktiviste sa ex-jugoslovenskih prostora. U grad smo stigli autobusom iz Sarajeva oko 21 h. Sipila je kiša, a u potpunom mraku su se nazirale ruševine spaljenih kuća.

***
Sa grčem u stomaku stajao sam na parkingu kraj autobusa čekajući ostale. I pitao se šta mi je ovo trebalo, zašto sam došao. Iz tog mokrog mraka pravo ka meni je krenuo momak u nekakvoj vojničkoj jakni. Pitao je „Jestel vi za LUR?“. Procedio sam „Da“ računajući da se isto kaže na slovenačkom, hrvatskom, bošnjačkom. I ćutke smo krenuli ka kulturnom centru gde nam je bilo odredište.

***
A onda sam dobio neverovatnu dobrodošlicu. Rekao je: „Pero, sjećam se tvojih slika iz lista „Rock“, ranije si imao dugu kosu. Jesil donio Disciplinu kičme, Brejkerse?“ Imao sam dve tada vrlo aktuelne kasete: Električni orgazam „Živo i akustično“ i „Odbrana i zaštita“ Old Stars Band Vlade Divljana.

***
Prošle nedelje sam u mostarskom Pavaroti centru u okviru njihove Gitarijade imao promociju „Ex YU rock enciklopedije“. I tada sam drugi put došao u grad. Obnovljen, osvetljen, natrpan turistima. U publici su pretežno bila deca koja su se sa svojim bendovima tu takmičila. Neopterećeni prošlošću, radoznali, nasmejani i lepi svašta su me zapitkivali. Lekovito.

***

Kad je počeo rat u Hrvatskoj vojne vlasti su pokazale izvesno interesovanje za mene. Oktobra 1991. sam se spakovao i odleteo u London kod mog druga Milenka. U Beogradu sam ostavio ženu Svetlanu i četvorogodišnju ćerku Milicu, a nisam znao da li će mi Miloševićevi i Šešeljevi zlikovci zabraniti povratak u zemlju.

***
Kao i većina drugih snalazio sam se radeći različite poslove, bio kurir, krečio stanove… Imao sam i muzičku rubriku na World servisu BBC što je bilo dovoljno da se povremeno napuni frižider. U Londonu je bio i moj beogradski drug Voja Nešić koji mi je takođe nalazio sitne poslove.

***
Tako sam tri dana bio rekviziterka na snimanju kratkog dokumentarnog filma povodom novog albuma grupe Sugarcubes sa Islanda. Moje obaveze su bile, e idi kupi banane, votku, i šta je već trebalo za neku scenu. U jednoj od pauza za ručak me njihov bubnjar, valjda zbog naglaska, pitao da li sam iz Holandije. Kad sam rekao odakle sam, njihova pevačica je skočila i pitala me kakva nam je narodna muzika. Raspričao sam se o različitim žanrovima, tradicionalnoj, starogradskoj, novokomponovanoj…

***
E onda mi je tražila da je naučim neku pesmu. I tu sam zabagovao, nisam uspeo da se setim nijedne kojoj sam znao bar pola teksta. I uhvatio sam se špice emisije „Autobus u pola šest“ koja je na Radio Beogradu emitovala narodnjake. Pa sam sa devojkom sa Islanda išao Oksford stritom i pevali smo:

„Stara kola novi drum, dumbara dumbara dum
Šofer peva svi su tu di du li du du…“

***
U Beograd sam se vratio marta 1992. kad su plavi šlemovi došli u Hrvatsku. Priglupo sam mislio da je rat gotov. Nekoliko godina kasnije sam ćerki pričao kako sam svetsku zvezdu Bjork učio da peva narodnjake. I dalje se nadam da će na nekoj njenoj ploči odjeknuti „dumbara dumbara dum“.

***
Nikad nisam voleo da organizujem koncerte. Ipak, radeći prethodnih godina za diskografsku kuću Dallas Records i to mi je bilo u opisu radnog mesta. „Takav je poso, ni ja ga ne volim“. Ali baš sam se obradovao kada je 2014. godine stigao zadatak da u Sava centru sa kolegama uradim koncert glumcu Hju Loriju, poznatijem kao Doktor Haus. On voli ritam i bluz, soul i latino standarde, pa je povremeno okupljao ekipu odličnih muzičara i sa njima hobistički odsvirao turneju.

***
Nije bio zainteresovan za kontakte sa medijima a po nepisanom pravilu niko od nas ga nije gnjavio. Pred koncert sam bio na službenom ulazu ispred koga se okupilo mnogo njegovih fanova. Prišla mi je starija gospođa i zamolila me da nekako izvedem da Lori njenoj ćerki invalidu potpiše svoju knjigu. I tu sam prekršio pravilo, sa tom knjigom ušao u njegovu garderobu i objasnio šta hoću. Prilično neljubazno me oduvao: „Koncentrišem se za koncert i nemoj da me ometaš“.

***
Baš sam bio ljut na sebe. A delimično i na njega. Posle uspešne svirke deo publike se oko ponoći opet natiskao oko službenog ulaza. I gospodin Lori se pojavio, prišao mi i rekao: „Ajde da potpišem knjigu, gde je devojka“. Izašao je na parking Sava centra i sledećih sat i po se blesavio i slikao sa ljudima. Bend je strpljivo sedeo u autobusu kojim su te noći nastavili za Zagreb.

***
Prvi honorar sam dobio pre tačno pedeset godina i to kao gimnazijalac, saradnik emisije „Veče uz radio“ Prvog programa Radio Beograda koju je vodio i uređivao Nikola Karaklajić. Peca Popović i on su odigrali presudne uloge da se, evo toliko godina bavim ovim zavodljivim poslom. Zahvaljujući njima smo Raša i ja rano počeli da se muvamo po koncertima i upoznajemo muzičare.

***
Tako smo znali i članove grupe Pop mašina koja bila jedna od najznačajnijih beogradskih atrakcija. U skladu sa hipi ideologijom često su svirali humanitarne koncerte, pa sam se sa njima dogovorio da 1972. nastupe u svečanoj sali Šeste beogradske gimnazije u kojoj sam tada bio u drugom razredu. Ideja je bila da se prikupljenim novcem pomogne siromašnim učenicima da odu na ekskurziju. Za to je trebalo dobiti odobrenje Teodora Opalića, direktora gimnazije.

***
On je bio jedan fini gospodin, pedagog starog kova. Do tada ga nisam upoznao i kad sam kročio u kancelariju imao sam tremu. Posebno zato što mi je kosa bila neznatno duža od (u to vreme) dozvoljene. Pa sam je nagurao pod kragnu školske jakne i verovatno se kretao ukočeno i debilno. Plašio sam se da će ta kosa sve da pokvari i, onda ništa od Pop mašine kod nas. Prvo me pitao:

– Petre odakle je vaš otac?
– Iz sela Veliki Šušnjar u Hrvatskoj.
-A kako vam se zove deda?
– Jovan Janjatović.
– E Petre, meni je vaš deda u seoskoj prodavnici kupovao bombone kad sam bio mali.
Koncert je bio odličan.

O sagovorniku

Petar Janjatović novinarstvom je počeo da se bavi još u gimnaziji kao saradnik emisije „Veče uz radio“ Prvog programa Radio Beograda. Pisao je za novine i magazine: „Zdravo“, „Džuboks“, „Start“, „Politikin zabavnik“, „Rock“, „Politika“ „Stav“, „Duga“, „NIN“, „Vreme“, „Reporter“, „Super Tin“, „XZ“, „Pohorski partizan“ (kad je bio u JNA), „Tages Zeitung“, „Billboard“, „Transition“, „Finance“, „Deutsche Welle“ i po omladinskoj štampi na prostoru bivše Jugoslavije.

Radio je na Studiju B, II programu Radio Beograda, B 92, RTV Pančevo, Radio Beogradu 202, Radio Free Europe i drugim stanicama. Kao i svaki bivši hipik, sedamdesetih i osamdesetih je lutao autostopom po Evropi. Sačinio je antologiju „Pesme bratstva & detinjstva“ u kojoj su tekstovi jugoslovenskog rocka. Autor je „Ex YU rock enciklopedije“ čije je peto dopunjeno izdanje objavljeno 2023. godine. Od marta 2003. do kraja 2021. godine je bio predstavnik izdavačke kuće Dallas Records za Srbiju.