Zemlja izlazećeg sunca, daleka je i danas još, kada se ceo svet širom otvara celom svetu (!), uporno pomalo misteriozna i utoliko zanimljivija, te vrlo cenjena pre svega zbog svojih izuzetno radenih i disciplinovanih žitelja i privlačne prirode. Uz to, Japan je poznat po tehničkim „čudima“, impozantno je razvijen, pun lepih gradova i u njima veličanstvenih hramova. Mnoge od tih sređenih urbanih sredina odavno su popularne na svim kontinentima, ali ima ih koje čak ni za inostrani turizam nisu otkrivene. Recimo, jedva da se nešto zna o Niki, Kamakuri, Kobeu, Kjušu i mnogim drugim urbanim staništima, a o njima ima šta da se kaže.
– Ja sam rođen i ceo dosadašnji vek proveo sam ovde, veoma ponosan na svoj zavičaj – blagoglagoljivo priča Masašito koji nam se, kao prijatelj domaćina i vodiča naše turističke grupe, Jamamota, spontano priključio u Kamakuri. – Zar nije prelep? Položaj jedinstven. Leži na poluostrvu Mjura, na obali romantičnog zaliva Sagami. I bogat istorijom… Toliko od mene, a više ćete čuti od vašeg zvaničnog vodiča, on zna šta i koliko treba da vam kaže.
Čudan zaključak ovog kratkog kazivanja, ali nisam stekla utisak da poslednje Masašitove reči nagoveštavaju izvesnu tajnovitost, ili razmetljivost i da za nju ima objektivnih razloga. Jer, Kamakura je običan istočnjački grad, a kao i mnogi drugi japanski gradovi bogat tradicijom u kojoj je najvažnije to što je u 12. veku punih sto pedeset godina bio sedište vlade. Možda je zato u njemu sagrađeno toliko mnogo hramova od kojih se najviše ističu impresivnih „Pet planinskih hramova Kamakure“, kako im glasi zajedničko ime.
– A toga nema nigde u Japanu – u pola glasa, da ne bi smetao obaveštavanju zvaničnog vodiča koji je uzeo reč – primeti Masašito.
Možda je u pravu ovaj „lokalpatriota“, kako bi kazali Nemci, ali to ne daje razlog da ne napustimo Kamakuru i počnemo da se divimo novom „objektu“ razgledanja, Nikeu. Doduše, to nije klasičan grad, nego veliki prekrasni nacionalni park i omiljena atrakcija za turiste, ali i odmorište za domaći živalj. Nastao na širokom prostoru sto pedeset kilometara severno od Tokija, ima vrlo poznatu železnicu. I to „najbržu na svetu“, kako nam usput reče jedan u plavu uniformu odeven stanični službenik, zanemarujući to što su stranci dosta slušali o japanskim vozovima, uopšte, koji „jure“ većom brzinom nego bilo koji drugi bilo gde na Planeti, te taj njegov podatak znaju.
Ali manje-više za saobraćaj, pošto je mnogo važnije spomenuti hram Tošo s početka 17. veka, koji u svojoj gradnji sadrži sve specifičnosti celokupne japanske umetnosti. A iznad njega nalazi se vodopad Kegan, visok sto a širok osam metara, čiji je značaj u tome što se ceo zamrzava u toku zime i nema otoka vode!
A Kobe? Značaj ovog grada je sasvim drukčiji i leži u tome što je jedan od velikih centara međunarodne trgovine. Ali nije zato zanimljiv za prikazivanje stranim gostima, nego zbog jednog retkog podatka: njegovih nešto više od 36.000 građana poreklom je iz, tvrdi Jamamoto, pedeset tri razne strane države! I svi, vele ovde, gaje međusobnu prisnost i prijateljstvo.
Priču o manje poznatom Japanu ne smem da završim bez osvrtanja na vrlo poznatu i nezaobilaznu Hirošimu, žrtvu prve atomske bombe avgusta 1945. godine. U samom epicentru atomske eksplozije izgrađen je, za večito podsećanje, Atomsko-bombaški memorijal. To je jedina stara građevina brižljivo očuvana u svom originalu u temeljno obnovljenom Japanu! I objekt koji se ni u savremenim, koliko novim saznanjima, toliko i razonodi namenjenom turizmu ne zaobilazi, bez obzira na tugu neminovno izazvanu i dugo još utisnutu u srcima posetilaca.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
