„Život je čudo“ na Mećavniku

I bio je u pravu! Iako je tog dana na Tari bilo oblačno, hladno i duvao je vetar, dolazak na Mećavnik u kasnim popodnevnim satima popravio je raspoloženje. Sunce je sijalo, kao i čitavog narednog dana, koliko smo ostali u Drvengradu, improvizovanom etnoselu, sagrađenom u drvetu, po uzoru na srednjovekovna srpska sela. Sa centralnog trga, na kojem dominira crkva Svetog Save i, naravno, bista Džonija Depa, pogled se pruža na padine Tare gde, čini se, kao da ljudska noga nije kročila. Sunce, čist vazduh, mir i tišina, ostavljaju utisak kao da je vreme u ovom delu Srbije stalo.

Šetajući kaldrmisanim ulicama Drvengrada, pored hotela i drvenih kućica, najmlađi mogu da uživaju u obdaništu „Dr Nele Karajlić“, dok onim starijima na raspolaganju je bioskop „Stenli Kjubrik“.

Sobe u centralnom hotelu ili nekoj od etnokuća urađene su u starinskom stilu. Drveni nameštaj, slika mladog bračnog para na zidu i krevet sa kariranom posteljinom, koji zaškripi pri svakom pokretu. Jedino plazma televizor sa satelitskim programom podsećaju da smo u 21. veku. I bazen, sauna i teretana.

Večera je poseban ugođaj. U restoranu „Prokleta avlija“ služi se domaća hrana – pršuta, kajmak, ajvar, turšija, jagnjetina i domaće vino. A imate utisak da sedite u vinskom podrumu, ili biblioteci, u zavisnosti za kojim ste stolom. Umesto zidova, u jednom delu su police sa knjigama – istorijskim, filozofskim, ali ima i basni i bajki. Mali princ u celom jednom redu. A između knjiga, boce vina. I crvenog i belog, starog po više desetina godina.

Čini se da je Drvengrad idealno mesto za odmor. Preciznije, mesto za beg iz svakodnevne gradske vreve, ubrzanog tempa koji nameće savremeni život i zagušljivog vazduha civilizacije 21. veka. Ako tamo provedete vikend, po količini pozitivne energije koju ste nakupili, čini se da ste na odmoru bili bar nedelju dana. Zato povratak u realnost nakon Mećavnika i Drvengrada i bude tako bolan. A bio je Kusturica, i još uvek je, osporavan zbog ovog malog dela raja koji je napravio. Iako je sve urađeno po zakonu, iako ni delić prirode ni živog sveta nije ugrožen, već naprotiv… Meštani su ga na početku oduševljeno prihvatili, dodelili mu titulu počasnog građanina Užica, potom su se posvađali, on je titulu vratio, pa su se opet pomirili… Što bi narod rekao, srpska posla.

Činjenica je da Drvengradom niko nije ugrožen, da je dolaskom Džonija Depa slika iz Srbije i po nečemu lepom otišla u svet, a ne samo po patnji, ratovima i izbeglicama. Činjenica je da je etnoturizam budućnost naše zemlje, jer drugih turističkih potencijala nemamo. Samo što, nažalost, ni ovo što imamo ne umemo da iskoristimo.