Sećam se svoje posete Venecueli. Sunčao sam se pored bazena na krovu Karakas Hiltona. Prišao mi je konobar i promumlao nešto o napadu u Njujorku. Jedanaestog septembra 2001. bio sam u Venecueli da bih učestvovao na konferenciji o „trećem putu“. Ugo Čavez je bio veoma zainteresovan za „treći put“ (kao što je i Toni Bler bio nekoliko godina ranije), što je modus vivendi između kapitalizma u američkom stilu i državnog socijalizma. Čavez se pojavio u vojničkoj košulji i nakratko počastvovao učesnike svojim prisustvom. Od jednog starog profesora je dobio gomilu marksističkih tekstova.
Dan ranije sam bio na ručku u centralnoj banci Venecuele i sedeo pored zamenika guvernera Gastona Pare Luzarda. Rekao mi je da svi Venecuelanci veruju da su rođeni „s veknom hleba pod rukom“, odnosno s pravom na deo naftnih rezervi u zemlji. Zato niko nije naporno radio. Ekonomista Orlando Ohoa objasnio je da je kontrola resursa dominantna u ekonomiji. Oligarsi se bore da održe kontrolu nad prihodima od nafte, populisti obećavaju da će da ih redistribuiraju, a obe grupe kradu koliko god mogu. „Niko ne veruje da će Čavez izdržati ceo mandat“, napisao sam u dnevniku, „smatraju ga štetnim lakrdijašem, a ne opasnim revolucionarom.“ Zapravo, protiv njega je godinu dana kasnije pokušan puč. Pošto je preživeo, osvojio je drugi, treći pa četvrti mandat.
Venecuela ima najveće naftne rezerve na svetu, a Čavezova ekonomska strategija je zavisila od kontrole tog bogatstva u cilju rešavanja socijalnih problema. Tokom prvih nekoliko godina Čavezove vladavine dominirala je njegova borba za kontrolu nad državnom naftnom kompanijom PDVSA.
Pošto je obnovio mandat 2003, Čavez je otpustio 40 odsto radnika PDVSA. Njegova netrpeljivost prema strancima u industriji ograničila je investicije i unazadila proizvodnju. PDVSA je pretvorio u lično kraljevstvo i koristio je kao zlatnu koku; silni socijalni programi finansirani su direktno iz budžeta kompanije.
PDVSA je bila prisiljena da štedi na održavanju i ekspanziji, što je povećalo broj nesrećnih slučajeva i ograničilo proizvodnju. Delimično zahvaljujući Čavezovoj politici, Venecuela je još mali akter na globalnom tržištu nafte.
Iako sektor koji nema veze s naftom u Venecueli beleži rast, nafta i dalje donosi najveće prihode u dolarima. U proteklih deset godina porast cene nafte podsticao je širenje ekonomije, uz kratku pauzu pošto je 2008. nastupila kriza. Ipak, nesigurnost kada je reč o izvozu nafte i nagli porast uvoz robe za infrastrukturu, u kombinaciji s eksplozivnim rastom javne potrošnje, stalno podstiču visoke nivoe inflacije, s godišnjom stopom većom od 20 odsto.
Zato je, bolivar, venecuelanska valuta vezana za dolar, pod velikim pritiskom. Početkom 2013. Vlada je bila prinuđena da proglasi devalvaciju od 32 odsto i prestala je da državni dug izražava u dolarima. Emitovanje dolarskih obveznica bio je glavni izvor zloupotreba, budući da su špekulanti otkupljivali dug u dolarima po zvaničnom deviznom kursu, prodavali ga za američke dolare, a onda ih pretvarali u bolivare po mnogo višem kursu na crnom tržištu.
Zbog ograničenog pristupa globalnim tržištima kapitala, Čavez je od Kine zatražio zajmove, poduprte ugovorima o prodaji nafte. Zajmovi od Razvojne banke Kine donose više kamatne stope nego što je to slučaj s tradicionalnim mehanizmima davanja zajmova na Zapadu, ali se dobijaju uz manja politička ograničenja, što je Venecueli omogućilo da izbegne bes vlasnika obveznica.
Gde je nestalo naftno bogatstvo? Najveću korist imali su Čavezovi socijalni programi. Obilazio je sela i potpisivao čekove za siromašne farmere. Najpouzdaniji podaci ukazuju da je bio uspešan u smanjivanju nejednakosti; za vreme njegove vladavine džini koeficijent u Venecueli, skala od sto podeljaka kojom se meri nejednakost dohodaka, pao je sa pedesetog na 39 podeok, što je rekord u Latinskoj Americi. Stopa siromaštva je prepolovljena, sa 50 na oko 25 odsto stanovništva, dok je ekstremno siromaštvo palo za dve trećine.
Uprkos autoritarnom vladanju, mase su ga volele. Čavez definitivno ulazi u latinoamerički panteon. A šta je s „trećim putem“? Nakon propasti komunizma činilo se da je Čavezova mešavina antiamerikanizma i državnog aktivizma samo ekscentrična. Ali su uspon Kine, relativni pad SAD, dugoročni porast cene robe i finansijski krah Zapada 2008. napravili prostor za političke i ekonomske eksperimente. Čavez je iskoristio takve okolnosti, a čavizam se možda pokazao kao značajni fenomen koji prevazilazi granice Venecuele.
Autor je član britanskog Doma lordova. Profesor je političke ekonomije na univerzitetu Varvik.
Copyright: Project Syndicate, 2013.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
