Kvantni trikovi

skretanje pažnje. Dok publika pilji u crveno maramče u desnoj ruci, mađioničar će levom vaditi goluba iz džepa. Nešto slično odvijalo se s Radovanom Karadžićem, dok se publici skretala pažnja od genocida ka nadrilekarstvu, zemunskim picerijama i muziciranju po „ludim kućama“. Ili je publika nesvesno skretala pažnju sebi samoj.
Pa ipak, kada su se trikovi skretanja pažnje malo primirili, nema razloga da se ne ukaže na trikove druge vrste, odnosno da se prozbori koja analitička o samom nadrilekarskom delovanju „doktora“ Dabića. To jest, da se objektivno razmotri karakter svih onih pompezno imenovanih praksi pseudonovog Karadžića kojima se reklamiralo lečenje svega: od astme do prolepšavanja, od epilepsije do impotencije. Jer, u medijskim izveštajima bilo je (pre)malo ozbiljnih analiza o sadržaju ovih pseudonaučnih praksi, te im se mahom pristupalo kao legitimnim i relevantnim. Ironično, ali ovo je samo nova aktivnost u nizu relativizacije (zlo)dela Radovana Karadžića, kao da onih u vezi s njegovim „alternativnim“ ratovanjem nema dovoljno.
Kao osnovna praksa kojom se bavio „wellbeing harmonizer“ Dabić ističe se takozvana „humana kvantna medicina“. Iza ovog zvečećeg naziva stoji tipična pseudonaučna praksa. Prvo, samo ime svedoči o ovoj činjenici. U objašnjenju principa ove magije obilato se koristi naučna terminologija – kvant, energija, materija – da bi se stekla iluzija o naučnom karakteru same delatnosti. Zatim, i sami principi „kvantne medicine“ paradigmatski su pseudonaučni. Jer upravo su kompleksnost i neintuitivnost kvantne mehanike poslužili pseudonaučnicima i nadrilekarima kao pokriće za njihove zdravstveno hazardne tvrdnje.
O čemu se radi? Fizičari s početka 20. veka ustanovili su da pravila fizike koja važe u našem makro-svetu ne važe u svetu atoma, odnosno elementarnih čestica. Štaviše, da su ova pravila prilično bizarna i nepredvidiva. Kaže se da je nobelovac Ričard Fajnman umeo reći: „Ako mislite da razumete kvantnu mehaniku, ne razumete kvantnu mehaniku“. Nils Bor je rekao: „Onaj ko nije šokiran kvantnom mehanikom, nije je ni razumeo“, dok je nobelovac Ervin Šredinger otvoreno kukao što se kvantnom mehanikom uopšte i počeo baviti. Pa ipak, i uprkos ovim tvrdnjama (za koje se hvataju nadrilekari) – u kvantnoj mehanici nema ničeg mističnog ili natprirodnog. A upravo ovo joj pripisuju pseudonaučnici i nadrilekari. Tačno je da, iako nimalo natprirodna i mistična, kvantna mehanika biva bizarno inspirativna i inspirativno bizarna na mikro-planu. Međutim, u makro-svetu u kojem mi živimo i oboljevamo, stara dobra Njutnova mehanika iz osnovne škole funkcioniše sasvim dobro.
Pseudonaučnici, pak, najčešće polaze od (jednostavnije i razumljivije) činjenice izražene u čuvenoj Ajnštajnovoj formuli o energiji kao masi puta brzina svetlosti na kvadrat. Na osnovu ove popularne i gotovo pop-kulturne formule, nadrilekari počinju govoriti o „humanoj energiji“ koju poseduje svako od nas. Obmana je u tome što „energija“ nadrilekara nema nikakve veze sa Ajnštajn(ov)om (koji/a je tu kozmetike i ikebane radi), već sa mističnim i primitivnim konceptima o „životnoj sili/energiji“. Ajnštajn povezuje dva fizička koncepta. Nadrilekari bez dokaza povezuju jedan fizički i jedan metafizički ili natprirodni. Ajnštajnova energija je pre svega atomska – vrlo precizna i realna. „Energija“ nadrilekara je izmišljena „zdravstvena“ ili „životna“, koju još niko nikad nije uspeo izmeriti, uprkos njihovim tvrdnjama da je snažna i sveprisutna.
Takođe, uprkos eleganciji formule najpoznatijeg novosadskog zeta, masu nije tako lako pretvoriti u realnu fizičku energiju – što zaposleni po nuklearnim elektranama veoma dobro znaju. Ovo, međutim, nadrilekare ne sprečava da milozvučno trabunjaju o mističnoj, natprirodnoj i neostvarenoj energiji koja se nalazi u svima nama, što svakako prija i ušima i egu. I, kao „kvantni skok“ i bezobrazluk posebne kategorije, što ovu navodnu energiju proglašavaju isceliteljskom za gotovo sve postojeće bolesti. Neupućenost i izvesna malicioznost leže u tome što se realne fizičke činjenice na prevaru „usklađuju“ s magijskim, religijskim i intuitivno prihvatljivim idejama o „mani“, „či“, „duši“, „bionergiji“, odnosno nekom mističnom entitetu koji čuči u svima nama i utiče na zdravlje i bolest, život i smrt. Što sve sa kvantnom mehanikom i načinom funkcionisanja prirodnog sveta, najblaže rečeno, ni najmanje veze nema. Posredi je tipična prevara koja, znajući biografiju Radovana Karadžića, ne bi trebalo da čudi, već upozorava.