Parada ponosa

Tad počinju da prelaze iz ruku u ruke novih pobednika: veličani – katkad i preko zasluga – u Titovom režimu, koji je bazično bio i njihov, došli su najpre pod udar Draškovićevog entuzijazma prema četnicima, zatim Koštuničinog prezira prema revolucijama i Đinđićevog prema zvezdi petokraki, da bi se napokon našli u stupici Tadićeve ideologije nacionalnog pomirenja. Ova nekad formalna nekad neformalna antipartizanska koalicija, obilato pomagana kampanjama pseudoistoričara o „crvenom teroru“, ostvarila je na ovome polju impozantan učinak: nameravajući tobože da umnoži naše antifašističke tradicije, gotovo da je uništila onu jedinu i stvarnu.

Ali, evo novih pobednika, i evo današnjeg dana, 16. oktobra 2014: ponovo se piše istorija. Pišu je, međutim, loši đaci. Naš sadašnji državni vrh odrastao je na jednom nasleđu koje je bilo sve samo ne antifašističko, i sad on, takav kakav jest – moralno musav, a politički beskrupulozan – našao se pozvanim da stane u odbranu antifašizma i da rehabilituje prokažene oslobodioce. Glamurozne ceremonije pod njihovom upravom doživljavaju se zato kao istorijski cinizam. Apsurd našeg života u tome je, međutim, što taj cinizam, ma koliko očigledan, ispada kao nešto što je bolje od onog što je bilo.

To je naravno samo privid, i tu nije kraj, nego početak igre. Današnja vojna parada, kao vrh ovoga po mnogo čemu perverznog slavlja, više se tiče naše budućnosti nego prošlosti kojoj je posvećena. Ostavimo na stranu suvišno i pretenciozno pokretanje jedne pohabane vojske, koje bi trebalo da svedoči o moći koje zapravo nema; ostavimo po strani i to što nas parada vraća nazad, na jednu potrošenu imperijalnu matricu iz devedesetih. Nešto je drugo bitnije: jednoj su važnoj komemoraciji date dimenzije i oblik koje ona nije smela imati. Ona je zloupotrebljena, kažemo to bez dvosmislica. Zaboravilo se da je sovjetska Crvena armija do Beograda došla sa dozvolom koju je generalisimusu Staljinu izdao maršal Tito. Danas Putin Srbiji diktira i kad će doći i kad će otići. Politika jednakog odstojanja koju je Srbija izvikala povodom Ukrajine kao najveću diplomatsku mudrost ispostavlja se kao providna, neuspela prevara. I to će imati svoju cenu. Treba zbilja biti nedozreo pa ući u paradoks nad paradoksima: da slaviš oslobođenje tako što upadaš u novo ropstvo. To je puni smisao ovoga što će se danas desiti u Beogradu.