Uradi sam

Premda je izvesno da je predsednik Tadić prošle nedelje na isti ili sličan način rukovodio hvatanjem Ratka Mladića, on nije bio okružen saradnicima za koje bi najprirodnije bilo da su bili tu. Ministar Jeremić nalazio se na Baliju. Šef VBA Kovač učestvovao je na rutinskom kadrovskom sastanku u Beogradu. Tužilac Vukčević bio je na Brionima. Šef BIA Vukadinović u Vašingtonu. Itd. Pitati se gde je bio premijer Cvetković zvučalo bi ironično. Pa sa kim je onda radio Tadić na ovome složenom zadatku? Koliko se zasada zna, sa anonimnim operativcima, uz tesnu asistenciju šefa kabineta Rakića, koji je za ovu svrhu naglo prekinuo svoj boravak u Sjedinjenim Državama, gde je bio upravo sa šefom BIA, vrativši se u Beograd ni pola dana pre početka operacije.

U akcijama ovoga tipa svako, razume se, bira taktiku za koju smatra da će dati najbolji rezultat. Jasno je, najpre, da se one izvode bez publike. Ali, unutar te zatvorenosti postoji razlika: ključna, i to vrlo upadljiva, sastojala se ovoga puta u sledećem – tamo, naime, najviše državno rukovodstvo sa šefom države, ovde šef države bez najvišeg državnog rukovodstva. I kad već govorimo o toj razlici u razlici, onda evo još jedne: nema sumnje da bismo se čudom čudili da smo Obamu videli samog sa par policajaca u civilu kako sedi u tajnoj sobi Bele kuće, i iščekuje veliki rezultat. Nismo primetili da se neko upitao o prizoru sa Tadićem.

Upitajmo se onda mi. U Tadićevoj odluci da igra sam, ima nešto od uobičajenog stila njegove vladavine. Srpska verzija putinizma! Možda smo, pred rekonstrukciju Vlade, prebrzo i naivno zaključili da je tome došao kraj. Očigledno je, međutim, da ne ide lako. Nešto svakako zbog samih Tadićevih navika. Još, međutim, više, zbog bledog premijera i njegove uglavnom lenje Vlade. Zamislite Cvetkovića za komandnim pultom bilo čega! Niste u stanju? Utisak da on to ipak može u času kad je smenjivao Dinkića bio je, na žalost, fatamorgana.

Suštinski razlog zbog kojeg se Tadić odlučio na restrikciju osoba i institucija čini nam se da ipak leži u lošem iskustvu. Na Mladića se, naime, već išlo, ali nije prolazilo. Prošle su godine dok, na primer, naša vojna hiperstruktura nije raščistila sa tim da im Mladić više nije uzorni ratni drug. Ali, ostala je senka, i sumnja u uvek moguće recidive; potvrđivale su to, uostalom, kontroverze kakva je ona o nikad razrešenim ubistvima vojnika u kasarnama. U mnogočemu danas odlične, u ovome slučaju neke vojne instancije nisu mogle biti prvi oslonac operacije, jer se promašaj naprosto više nije smeo dogoditi. Ostale su pomalo po strani, i najveći deo njihovoga vođstva ne oseća se sada zbog toga srećnim. Onaj drugi, koji misli da je upravo dobro što se vojska sačuvala, što, drugim rečima, nije isprljala ruke, polazi navodno od toga da one u državnom planu i nisu dužile ovu obavezu. To formalno nije netačno, ali suštinski jeste: ovde obaveza nije stoprocentno odvojena od odgovornosti.

Loše iskustvo o kojem govorimo proizlazilo je i iz činjenice da se teško obezbeđivala apsolutna tajnost poduhvata. Krug uključenih u proces se sužavao ne zbog paranoje već zbog efikasnosti, i ne baš zbog konkretnog nepoverenja u ovoga ili onoga, nego stoga što se pokazalo da glomazna mašina u ovakvim poslovima više odmaže nego što pomaže. Otpadali su, dakle, oni bez kojih se moglo, a ostajali isključivo i samo oni bez kojih operacija ne bi imala nikakvih izgleda. Prema onome što mi smrtnici možemo znati, reč je o ljudima BIA. Jeste njen šef u prošli četvrtak ujutru bio daleko preko okeana, i jeste ostao tamo i kad se njegov saputnik Miki Rakić vratio da bude pri ruci predsedniku države, ali to ne dovodi Vukadinovića u isti red sa ostalima koji su u ovoj operaciji dobili status posmatrača. Nipošto. Da sad, međutim, špekulišemo o tome da je on, možda, u Vašingtonu i bio zato da bi se ovaj projekat dobro uvezao u zajednički sa tamošnjim partnerima, verovatno bi bila plitka intriga. Ostavljamo to onima sa jačom fantazijom.Tek, BIA se prikazala kao predsednikov najpouzdaniji saveznik, i prisustvujemo, nema sumnje, zlatnoj etapi njihovih odnosa.

Sve u svemu, pokazalo se da je odluka o redukciji bila ispravna: dala je rezultat. Kad su koji sat nakon Tadićeve potvrde o hapšenju Mladića dotadašnje zvezde toga poduhvata izašle na scenu izgledale su uglavnom kao sopstvene karikature. Sudbina nije bila darežljiva prema njima, tako je nekako ispalo. Tužilac Vukčević, koji je posvećeno delovao dugi niz godina, sad je, na primer, imao da priča anegdote. Njegov zamenik, uzeo je ulogu Mladićevog malog od kužine: išao je u nabavku, i za to zaslužio par komandantovih komplimenata. Rasim Ljajić fabulirao je teme, činjenice, i prosedee već prema inspiraciji. Tu je negde bio i Dačić, tražeći mesto na podijumu. Jedini od koga se zapravo i očekivalo da nešto kaže – a nije – bio je Jeremić. Tek što je dovršio opstrukciju potpisivanja bezbednosnog sporazuma sa Keti Ešton on sada sve više liči na nekog šefa pokreta otpora nego na šefa diplomatije.Veliki glumci veliki su i kad igraju male i kad igraju velike uloge. Ovde to, na žalost, nije bio slučaj.

Autor ovih redova ne bi se našao strašno povređenim ako bi se primetilo da su pojedine od ovih primedbi unekoliko pakosne. Jesu. Ali, one su došle otuda što neki vrlo važni akteri ovog kolosalnog događaja za srpsku politiku i društvo ne vide u njemu upravo tu kolosalnost. Doprinose njegovoj banalizaciji, krčme dostojanstvo i vrednost jedne teške i hrabre odluke, srozavaju veličinu napora koji je učinjen. Mladićev advokat ima pravo da liči na barona Minhauzena; nemaju ga oni koji po prirodi stvari stoje na suprotnoj strani ulice. Neke stvari često znaju bolje izgledati spolja nego iznutra. Ali, ovo je jedna od takvih gde to ne bi smeo biti slučaj. Hapšenje Mladića po svim je merama krupan događaj, i dokaz – koliko god nam se to činilo neverovatnim – da Srbija ipak ne stoji u mestu. Tadić jeste glavni junak ove priče, ali treba vrlo precizno zapaziti i sledeće: osim jedne, sve su parlamentarne stranke ili stale iza hapšenja Mladića, ili mu se nisu usprotivile. Ni javni protesti nisu imali značajniji format. To i pred Tadića stavlja obavezu da nema sedenja u hladovini ovoga uspeha, upravo obratno. Svoju politiku zaokreta mora, znači, osloboditi stalnog kolebanja. Kad valja ići u Varšavu, onda u Varšavu. Kad u Rim, onda u Rim. Bez odmora.