NISH HOPE: Lepota zdravlja

I ako zaboravite na srceparajuće asocijacije – i Klunija, niška Klinika za maksilofacijalnu hirurgiju, doista, ne liči ni na jednu državnu zdravstvenu ustanovu u Srbiji. Nije siva, depresivna i zapuštena, hvala na pitanju. Naprotiv, neodoljivo podseća na svetsku bolnicu. Zapravo, jedinstvena je u svetu. Počela je sa radom u Novoj, 2010. godini, nakon što je građena duže od pet godina, sredstvima Ministarstva zdravlja, grada Niša i Klinike za stomatologiju čiji je deo. Pomogli su i donatori, sponzori i mecene.

Raspolaže sa 1.500 kvadratnih metara. U prizemlju je ambulantni deo, prostor za jednodnevnu hirurgiju, jedna operaciona sala i deo stacionara za traumatologiju. Na prvom spratu je blok sa dve operacione sale sa intenzivnom negom, kao i stacionarni deo. Sva hirurška oprema i oprema za anesteziju je haj tek. Pacijentima se nude i tri apartmana, sa toaletima sa tuš kabinom, kao i televizorom, telefonom i internet konekcijom. Na poslednjem spratu je prostor za medicinsko osoblje i Multimedijalni centar. U operacionim salama su kamere za snimanje hirurških procedura, sa mogućnošću njihovog prenošenja posredstvom Interneta. I sva medicinska kartoteka i dokumentacija klinike je elektronska.

Direktor klinike Dragan Krasić kaže da je ona potpuno spremna da zbrine pacijente iz Niša, sa juga Srbije i delom Kosova, što već čini, ali i one iz drugih regiona. Kao jedina u Srbiji pacijentima nudi kompletnu i zaokruženu hirurgiju iz oblasti glave i vrata: onkološku hirurgiju, traumatologiju, rekonstruktivnu hirurgiju, hirurgiju urođenih i stečenih deformiteta i hirurško saniranje infekcija. Bavi se i kraniofacijalnom hirurgijom – uklanjanjem tumora baze lobanje. Jedina je u zemlji koja kompletno rešava urođene deformitete, kakav je, recimo, „zečija usna“. Radi i hirurške procedure koje su novina na ovim prostorima, kakva je takozvana PRP plazma, kada se iz krvi uzimaju mlade krvne pločice koje su, kao i matične ćelije, u stanju da imitiraju tkivo na mestu gde se „stave“. Bavi se i estetskom hirurgijom glave i vrata, u koju spada i famozni „imperativ trećeg milenijuma“ – fejslifting. Ozbiljno se priprema i za zdravstveni turizam, koji bi, prema planu, trebalo da bude dostupan pacijentima iz Evrope.

Ova zdravstvena ustanova je, međutim, jedinstvena u zemlji i po tome što nije samo klinika već i Galerija. Od ulaza do krova oplemenjena je umetničkim slikama, crtežima i fotografijama, koje je uradilo 15-ak mladih i talentovanih umetnika iz Niša i Srbije. Stotinak njihovih radova prate i „umetničke“ zavese sa motivima sa slika. Sve to deo je projekta Humanost u boji, koji je osmislila Niš art fondacija (NAF), odnosno njen osnivač Radovan Lale Đurić, slikar koji živi i radi u Njujorku.

Đurić, kao i članovi fondacije Jovan Ćirilov i Neda Arnerić, veruju da bi na taj način „umetnost mogla da pomogne životu“. Valjda su zato i motivi svih slikarskih i foto radova optimistični. Valjda je zbog toga umetnost ušla i u operacionu salu, gde se pomoć traži kada je teško ili najteže. Motiv slike u sali su ukršteni prsti, kao da se svakome ko tu uđe „drže fige“, za sreću.

Tomica Milosavljević: U prijatnom ambijentu – brže ozdravljenje

Novo zdanje Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju, u okviru Klinike za stomatologiju Niš, ne liči na zdravstvenu kuću. Reč je o svojevrsnom „bolničkom unikatu“. Pacijentima u lečenju i oporavku, osim vrhunske opreme i osoblja, pomaže i ambijent nalik na galeriju. Lepši i ugodniji bolnički prostor doprinosi da oni lakše prebrode teške trenutke. Umetnici su prihvatili poziv (i izazov) i ovoj klinici poklonili veliki broj slika. Zadovoljstvo je zajedničko – pacijenata, lekara i slikara. O Klinici koja pruža „novu dimenziju lečenja“, za Danas govori prof. dr Tomica Milosavljević, ministar zdravlja u Vladi Srbije.

Jedinstvena u Srbiji, Klinika za maksilofacijalnu hirurgiju u potpunosti je završena pre nekoliko meseci i otvorena za pacijente. Koliko je Ministarstvo zdravlja investiralo u tu kliniku?

– Izgradnja objekta počela je 2005. i Ministarstvo je za izgradnju i opremu ukupno uložilo 53 miliona dinara. U celom projektu učestvovala je Niš art fondacija, grad Niš i mnogi pojedinci.

Za državne bolnice u Srbiji često važi stereotip da su zapuštene, pretrpane, da nemaju dovoljno opreme. Klinika u Nišu pruža sasvim drugačiju sliku, ali i uslove za rad osoblja i lečenje pacijenata. Šta, za domaće zdravstvo i pre svega domaće pacijente, znači otvaranje ovakve ustanove?

– Ovakvi uslovi, naravno, znače mnogo, i pacijentima i zaposlenima, i ja bih bio najsrećniji ministar kada bih mogao da izdelim novac, pa da sve zdravstvene ustanove ovako izgledaju. Mi, međutim, ulažemo onoliko koliko imamo, tj. u skladu sa prioritetima i sa realnim mogućnostima. Ali, ova klinika je primer dobre javno-privatne saradnje i društvene odgovornosti, što je dobar model i ja bih pozvao i druge partnere da slede ovaj primer.

Koji spektar usluga će biti dostupan pacijentima?

– Pacijenti će moći da dobiju različite usluge – od dijagnostike oboljenja ili povreda glave i vrata, do najmodernijih hirurških intervencija, a ono što je takođe značajno jeste da se ceo proces od prijema pacijenta do krajnje intervencije smanjuje na minimum, a ta ustanova postaje, na neki način, regionalni centar sposoban da primi veliki broj pacijenata. Važno je da pacijenti u untrašnjosti imaju podjednak pristup zdravstvenim uslugama najvišeg nivoa kao što to imaju Beograđani.

Umetničke slike u svim delovima klinike, čak i oslikane zavese, ne samo da kod pacijenata bude prijatne emocije, već, reklo bi se, daju „novu dimenziju“ lečenju obolelih?

– Drago mi je što smo nakon tolikih godina nemaštine, uspeli da makar neke ustanove u koje ljudi dolaze kada imaju ozbiljan problem, pretvorimo u prijatan ambijent koji će im makar malo olakšati patnju. Siguran sam da dolazi vreme kada ćemo se svi zajedno mnogo više baviti promocijom najsavremenije opreme i medicinskih zahvata, a znatno manje nedostacima zdravstvene usluge i službe.

Oplemenjen i humanizovan prostor pomaže pacijentima da lakše prebrode teške trenutke. Koliko je optimizam značajan za ozdravljenje?

– Smatram da smo u zdravstvu odavno ugasili najveće požare i da je ovo period doterivanja i preuređivanja sistema, u odnosu na realne prilike. Kao lekar, uvek sam se trudio da prema svojim pacijentima budem najpre čovek, pa onda lekar, i verujem da prvenstveno taj odnos i poverenje grade optimizam pacijenta koji je neophodan za proces lečenja i ozdravljenja, pa tek onda ambijent.

Niška klinika raspolaže i kadrom i najsavremenijom opremom. Može li se očekivati da u narednim godinama preraste u centar za edukaciju lekara iz ove oblasti za jugoistočnu Evropu?

– Zašto da ne? Mislim da imamo potencijal u ljudskim resursima, ali to najviše zavisi od same struke i njihovog zalaganja, a ja ću ih kao ministar svakako podržati.

Dragan Krasić: Eksperimentom do bolje usluge

Mi jesmo iskorak u onome kako izgledaju zdravstvene ustanove u Srbiji, ali ne bih da ja govorim o tome – kaže Dragan Krasić, direktor Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju, koja je još uvek u sastavu Klinike za stomatologiju, ali sa ambicijom da postane samostalna, i više od toga.

I nema potrebe za samoreklamerstvom, ne samo zato što je ono uvek ružno, već i zato što činjenice govore bolje od reklame. Klinika za maksilofacijalnu hirurgiju je nova, moderna, visokotehnološki opremljena, a pri tom ekonomična ustanova, jer zapošljava samo 42 ljudi. Radi 24 sata dnevno, a anesteziolozi su uvek u pripravnosti za hitne slučajeve. Klinika pruža sve vrste usluga iz oblasti hirurgije glave i vrata. Mada radi tek devet meseci, već je zbrinula veliki broj pacijenata iz Niša, Zaječara, Bora, Negotina, Kladova, Leskovca, Vranja, Pirota, Prokuplja, Kruševca, Jagodine, Ćuprije, Požarevca… Pružila je pomoć i pacijentima iz Vojvodine i sa Kosova i Metohije. Za prvih šest meseci postojanja radila je više nego što je bilo planirano u Zavodu za zdravstveno osiguranje. Plan za taj period prebacila je za 21 odsto.

Kolika je vrednost jedne ovakve klinike?

– Njena ukupna vrednost je 66.58 miliona dinara, od kojih je Ministarstvo zdravlja izdvojilo 31.235 miliona, a grad Niš 11.374 miliona. Kvalitetnu opremu u ukupnoj vrednosti od 40.011 miliona dinara doniralo je Ministarstvo zdravlja. „Razliku u ceni“ objekta popunili smo mi iz sopstvenih sredstava, kao i naši donatori i sponzori, koji su nam, recimo, poklonili krevete, dušeke, noćne stočiće, stalke za infuziju, posuđe, uniforme, posteljinu, pidžame. Mada je sve novo i veoma savremeno, imamo planove da to bude još i bolje.

Radite kompletnu hirurgiju glave i vrata, ali šta najčešće?

– Nažalost, naš najveći posao su onkološki pacijenti. Broj ovakvih pacijenata povećava se u poslednjih deset do 15 godina, permanentno, iz godine u godinu.

Jedna od vaših ambicija jeste i da organizaciono budete „drugačiji“ od ostalih klinika u Srbiji?

– Tražili smo saglasnost Ministarstva zdravlja da budemo eksperimentalna državna bolnica koja će imati ekonomske cene usluga. Dakle, da ne zaključujemo ugovore sa Fondom (Zavodom) za zdravstveno osiguranje, po kojima su cene usluga fiktivne, tako da važe, recimo, i za najsloženije hirurške procedure kada su troškovi znatno veći, već da nam Fond za usluge koje „pokriva“ isplati ekonomsku cenu, odnosno ono što smo stvarno uradili, po fakturi koju mu dostavimo. Sada smo, recimo, prebacili šestomesečni plan za 21 odsto, a Fond nam prenosi samo „isplanirana“ sredstva, tako da smo dovedeni u poziciju da pišemo državi i maltene molimo da nam plati i „prebačaj“ plana, na šta po pravilu moramo da čekamo i duže od godinu dana. Mislim da možemo da funkcionišemo na ovaj način s obzirom na kvalitet naših usluga, obim posla i frekfenciju pacijenata.

Smatramo, takođe, da ćemo kroz ekonomsko funkcionisanje moći sami sebi da zaradimo plate. Nije nam potrebno ugovaranje sa Fondom, već „ekonomska“ promena sistema zdravstva i uvođenje kvantifikacije kvaliteta rada. Danas još uvek važi ona – radio ne radio svira ti radio, a potpuno je jasno da nismo svi jednaki, ni po kvalitetu usluga, ni po broju pacijenata. Vi danas imate zdravstvene ustanove koje rade vrhunski i one koje ne rade dovoljno dobro, a sve se finansiraju na sličan način. Imate i hirurge koji primaju platu kao svi drugi mada uopšte ne ulaze u operacionu salu i ne operišu, jer neće, ne mogu ili ne znaju. Umesto da ugovaramo sredstva za plate, trebalo bi da vidimo koliko je, recimo, anesteziolog radio anestezija, kakve su one bile, koliko su trajale i koliko su pacijenti bili zadovoljni.

U Srbiji ne postoji takva bolnica, a mi imamo takvu ambiciju. Svet, jednostavno, tako funkcioniše – zdravstvo mora da posluje ekonomski.

Gde je u takvoj ekonomskoj priči – pacijent?

– Ako se uvede ekonomsko poslovanje, kvalitet rada u zdravstvu će porasti, jer će svako želeti da radi što kvalitetnije. Onda je i pacijent na dobitku, imaće bolju uslugu, a i dalje ništa neće plaćati. Znači, doći će kod nas sa uputom, mi ćemo intervenisati, napisaćemo fakturu Fondu koji će nam isplatiti ekonomsku cenu onoga što smo stvarno uradili. Sve, dakle, pokriva Fond, a pacijent plaća samo zdravstveno osiguranje, kao i dosad.

Planirate i zdravstveni turizam, odnosno usluge koje će se posebno plaćati?

– Sve veći broj naših pacijenata želi da im se nešto uradi „na lični zahtev“ i uz plaćanje. Upravni odbor je usvojio predlog cena i očekujemo da dobijemo saglasnost Ministarstva za to. Mi radimo više od 200 usluga, a predložili smo da cena one najjednostavnije bude stotinak, a najkomplikovanije, do šest hiljada evra.

Ovih dana završavamo sajt i krenućemo sa zdravstvenim turizmom, u skladu sa zakonima o zdravstvenoj zaštiti i budžetskom poslovanju. Kontaktirali smo sa nekim tur-operaterima iz Engleske, javili su se i neki iz Holandije. Sve je to veoma realno, ali je problem – komunikacija sa Evropom. Niš ima aerodrom, ali on na žalost ne funkcioniše. Tur-operater iz Engleske hoće, recimo, da grupno dovodi pacijente, ali on ne može da planira dolazak, na primer ponedeljkom i petkom, jer ne zna kada će ih imati, a pri tom ne zna da li će od nadležnih u Beogradu uspeti da dobije saglasnost na nenajavljeni dolazak.

To mora da se reši, ne znam kako, i ne znam da li to treba da rešava država ili lokalna samouprava. Zasad, svi pacijenti iz sveta mnogo lakše stižu na beogradski aerodrom, a kad su već u Beogradu dobar deo posla tu i završe.

Ljubenović: Niška, a svetska

Uselili smo se za Novu 2010. godinu, prilično frenetično. Prvo dežurstvo bilo je 31. decembra, a počeli smo da radimo 1. januara. Bili smo uzbuđeni, i pri tom smo znali – ne sme biti greške! Mnogo se pričalo o našoj klinici, mnogo je novca dato, mnogo nam je pažnje i razumevanja poklonjeno. Sve je moralo da bude kako valja – govori Dragiša Ljubenović, načelnik Odeljenja za anesteziologiju i jedan od inicijatora „humanizovanja“ Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju.

Zidanje Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju u Nišu je, zapravo, priča stara 30 godina. Za sve to vreme maksilofacijalni hirurzi su radili tako što su im, recimo, kolege sa hirurgije ili neurohirurgije ustupali operacionu salu. Sami u početku nismo verovali da ćemo uspeti sve ovo da uradimo. Ali, činili smo sve što je u našoj moći da to postignemo.

Kad je objekat bio završen, negde pre useljenja, direktor Dragan Krasić i ja gledali smo u prazne zidove, a mi smo želeli da ga humanizujemo. Došli smo na ideju da na zidove okačimo neke od slika iz fundusa NAF, koje su ostale nakon slikarskih kolonija ili prodajnih izložbi koje NAF organizuje. Obratio sam se Laletu (Radovanu Đuriću). Kazao mi je da je to suviše komplikovan posao da bismo ga mi sami osmišljavali, da se to tako ne radi, i da mora da vidi prostor. Od tada je prošlo mesec ili dva, mislili smo da je to zaboravio. Onda se jednog dana pojavio sa idejom kako da se to uradi.

Radio je to potpuno posvećeno. I uradio odličan posao. Moderna umetnost dobro se uklopila u, takođe, izuzetno modernu opremu koju klinika ima. Imamo sopstveni agregat, podstanicu za medicinske gasove, kompresor za medicinski vazduh, najmodernije aparate za anesteziju, najbolje mašine za disanje… Sve to bio je jedan od razloga da pređem ovde sa prethodne klinike. Ovo je dinamična i moderna priča. Nismo se uspavali u samozadovoljstvu i samodovoljnosti. A maksilofacijalni hirurzi, usput, razlikuju se od drugih hirurga, više mi odgovaraju…

Mi smo još uvek u fazi organizacije. U tom smislu je potrebno još mnogo štošta uraditi. Pošto smo „ogledni“ u mnogo čemu, tako i nemamo mnogo sestara, ni mnogo hirurga, imamo samo dva anesteziologa, a posao koji radimo jako je veliki. I po tome smo drugačiji od ostatka zdravstva u Srbiji, i po tome „ličimo“ na Zapad, gde se sve racionalizuje zbog novca. Ovde, znam, nikad neće biti više od dva anesteziologa, što znači da smo svakog dana u operacionoj sali. Ukoliko je to uopšte važno, šest godina, koliko ova priča traje, bio sam u pripravnosti, sa obavezom da budem u Nišu i stignem za 15 minuta ako zatreba. Ne mislim da je to problem, i čini mi se da je vredelo.

Radimo sve ambicioznije i smelije. I onkološku i korektivnu hirurgiju. Onkološka hirurgija je, nažalost, naš primarni posao, čini i do 80 odsto ukupnog posla. Dolaze nam maltene sve kategorije stanovništva, a neke vrste maligniteta koje se vezuju za određene godine sada se javljaju znatno ranije. Dolazi nam mlađa populacija, a i deca. Zato, kad govorimo o našim ambicijama da se drugačije organizujemo, ne govorimo o tome da hoćemo da budemo neka vrsta privatne klinike, to ne bi bilo humano i ljudski.

U Srbiji još uvek ne postoji organizacija posla koju mi hoćemo da uradimo, a koja podrazumeva i standarde kvaliteta i sistem kontrole kvaliteta zdravstvene usluge. Mislim da je nedostatak ovakvih standarda jedan od velikih problema sistema zdravstvene zaštite u zemlji. Siguran sam da bi, kada bi se klinike i ljudi koji rade bolje „odvojili“ od onih koji rade lošije, to podiglo kvalitet zdravstvenih usluga.

Jedna od veština zdravstvenih radnika jeste i odnos prema pacijentu. Na našoj klinici smatramo da je uz odnos prema poslu – znanje i stručnost – najvažniji odnos prema pacijentu. Zagovornik sam kažnjavanja umanjenjem plate svakog ko se pacijentu obrati na način koji je arogantan. Među našim pacijentima ima onih kojima se skoro nikad niko nije obratio sa Vi, ali to ne znači da prema njima treba biti iole nekulturan.

Mnogi naši pacijenti zadovoljni su time, kao i posebnim ambijentom u kojem borave. Ovde je sve novo, čisto, opuštajuće. Neki od pacijenata dođu ponovo samo da bi još jednom videli bolnicu i slike na zidovima. I neke naše kolege, profesori i doktori iz Beograda, bili su krajnje pozitivno iznenađeni…

NEDA ARNERIĆ: Čovek mora da bude pozitivan da bi se izlečio

Strah od bolnice i lekara kod nekih ljudi može biti i iracionalne prirode, ali i oni koji umeju da se suoče sa problemom, neretko će ambijent u nekim našim bolnicama prokomentarisati kao prostor u kome bi se i zdrav čovek razboleo. Medicinska oprema, kadar, praćenje savremenih medicinskih tokova i edukacija osnova su za unapređenje zdravlja u svakom društvu. Ipak, bitan momenat predstavlja i način na koji se društvo odnosi prema bolesnima. Koliko je spremno na prisniji način da pokaže brigu o osećanjima pacijenata, pa tako i o tome kako da prostor u kojem borave učini lepšim i toplijim. Takva vrsta pažnje neretko može mnogo da pomogne boljem psihičkom stanju pacijenta i osnaži ga da se osloni na sopstvene snage i izbori sa bolešću.

„Humanost u boji“ Niške art fondacije upravo predstavlja takav primer. Jednostavna ideja oplemenjivanja prostora umetničkim delima mladih umetnika realizovana je na maksilofacijalnoj hirurgiji stomatološke klinike u Nišu. „Nije bilo potrebno mnogo novca, samo malo dobre volje“, kaže glumica i istoričarka umetnosti Neda Arnerić, koja zajedno sa Jovanom Ćirilovim i slikarem Radovanom Laletom Đurićem radi u Upravnom odboru NAF.

„Humanost u boji je projekat koji nema veze sa našim standardnim godišnjim konkursima za mlade, ali ima sa brojnim autorima koji su učestvovali na njima i koji su se odazvali sjajnoj Laletovoj ideji. On stalno dolazi sa inicijativama koje bez mnogo novca i s malo više truda mogu brzo da se realizuju, i to stvarno navede čoveka da misli o tome šta bi sve moglo da se u životu, s malo dobre volje, uradi. Đurić je fotografijama i originalima likovnih dela naših autora opremio 300 kvadratnih metara bolnice, a njihovi radovi štampani su i na 290 kvadratnih metara zavesa. Humanost u boji ’proširila’ se po celoj klinici – po ordinacijama, operacionim salama, sobama, hodnicima. I odjednom je bolnica, koja je inače tužan deo svačije životne priče, zablistala pozitivnom energijom“, priča Neda Arnerić.

Ona objašnjava da umetnici nisu namenski pravili radove za kliniku, već je svako doneo mapu radova iz koje su odabirani oni s pozitivnim motivima, nežnog i vedrog kolorita. „I sad, zamislite, probudite se ujutro ili iz anestezije, a iznad vas divan pejzaž ili, pre nego što vas uspavaju na operacionom stolu, gledate u veliki crtež dva prsta koja vam drže sreću“, dočarava sagovornica Danasa, koja veruje u snagu umetnosti, ali pre svega u isceliteljsku moć čoveka nad samim sobom.

„Čovek mora da bude pozitivno nastrojen da bi se izlečio. U to jako verujem. Umetnost u tome može mnogo da pomogne“, kaže, dodajući da umetničko delo može biti i povod za razgovor te da su prve reakcije pacijenta na novi izgled prostora vrlo pozitivne i žive. „Komentarišu radove, biraju svoje omiljene, raspitaju se za autore. Ova akcija je ne samo lepa nego i poučna priča, koja bi mogla da nas trgne iz one megalomanske nastrojenosti – da sve dobro mora mnogo da košta i bude veoma ambiciozno zamišljeno. Mislim da je nema ili je ima jako malo. Sredstva namenjena u tu svrhu ponekad završavaju ko zna gde, čak i kod onih koji su plaćeni da se bave humanošću ili je imaju u naslovu svoje firme. Sigurno je i da se poverenje građana zbog nekih ružnih stvari smanjilo“, zaključuje Neda Arnerić.

JOVAN ĆIRILOV: Humanost je uvek potrebna

Mi u Niš art fondaciji veoma smo zainteresovani za razvoj raznih vrsta humanitarnih akcija. Osim toga što mlade ljude pomažemo u raznim kreativnim oblastima jako nam je stalo da u Nišu proširimo svoje akcije. Lale Đurić, predsednik NAF, došao je na ideju da humanizujemo prostor klinike, a sve teorije koje se bave psihologijom bolesnika kažu da je ozdravljanje lakše i život u bolnici lepši ukoliko ima umetnosti – ako u biblioteci ima knjiga, ako može da se pogleda neki film, a isto tako, ukoliko se po zidovima nalaze umetnička dela.

Ono što je izuzetno značajno jeste da su upravo većinom niški umetnici klinici ustupili, u trajno vlasništvo, svoje slike. One se nalaze ne samo u čekaonicama nego i operacionim salama, lekarskim sobama… nije ni čudno što je akcija nazvana Humanost u boji.

Lično, humanost ne umem da merim na kilograme i grame, niti da je upoređujem sa nekim prošlim vremenima. Humanost je uvek u različitim oblicima potrebna. Mislim da je i karakteristika ljudi da u njima ima i dobrog i zlog, ne samo u istoj ličnosti nego i u istom društvu. Sa ekonomskim krizama koje su, pak, merljive dolazi i kriza morala kada opada i humanost, ali se kod nekih ljudi i organizacija koje su humane tada pojačavaju humanitarne aktivnosti.