Srpski diplomata, daljinska telefonija i NASA

Za povezivanje kompletne teritorije SAD daljinskom telefonijom bilo je potrebno petnaest godina. Povezivanje Evrope daljinskom telefonijom počelo je kupovinom Pupinovog patenta od strane „Simensa“ 1901. godine, i trajalo je oko trideset godina. U svojoj autobiografiji „Od pašnjaka do naučenjaka“ Pupin navodi: najveću zaslugu imaju inženjeri Američke telefonske i telegrafske kompanije i pastiri Idvora.

Aprila 1915. osnovana je Agencija za aeronautiku, koja je 1958. godine preimenovana u NASA, a jedan od dvanaest osnivača bio je i Mihajlo Idvorski Pupin.

Inženjer Džon Dž. Karti, vođa stručnog tima Američke telefonske i telegrafske kompanije je, kao krajnji korak u stvaranju telefona kao najboljeg sredstva za komunikaciju na daljinu, morao da nađe način za slanje telefonskih signala duž 3.000 milja duge linije preko teritorije Severne Amerike, da poveže Njujork sa Kalifornijom. Problem je bio očuvanje slabe električne struje koja je nosila govor. To je mesto gde je rad profesora Mihajla I. Pupina, čiji je briljantni pronalazak napajajućeg kalema, uvećao opseg telefonskog prenosa, kroz podzemne kablove ili vazdušne žice, daleko više od onog što je prethodno bilo moguće. Nemoguće je razgovarati preko daljinskih linija bilo gde u Americi bez govora kroz Pupinove kalemove. U transkontinentalnoj telefonskoj komunikaciji Pupinovi kalemovi igraju najvažniju ulogu, raspoređeni u intervalima od osam milja, celom dužinom od Atlantika do Pacifika. Džon Karti je tada rekao da bi, povodom njegovih usvojenih i patentiranih naučnih dostignuća i sjajnih telefonskih pronalazaka, profesoru Pupinu, u istoriji, trebalo da bude mesto odmah pored samog Bela.

Pored brojnih obaveza, kao profesor Kolumbija koledža, i preko svog istraživačko-naučnog rada, kada se mnogo toga pokretalo na njegovom Koledžu, mogao je samo kao čovek izuzetne energije i morala da prihvati i mesto počasnog konzula Kraljevine Srbije u Njujorku, i postane prvi srpski diplomata u Novom svetu.

Pupin je 14. maja 1915. pismom odgovorio potpredsedniku Srpskog crvenog krsta, doktoru Voji Subotiću: „Centralni odbor Srpske narodne odbrane, koji sam ja osnovao odmah posle objave rata (29. jula), radio je i radi verno oko prikupljanja dobrovoljnih priloga za Srpski crveni krst u Srbiji i Crnoj Gori. Do sada je prikupljeno oko 120.000 dolara. Taj novac je došao od srpskog naroda u Americi. Jer ja se nisam obraćao američkom narodu da šalje priloge ovom Centralnom odboru iz razloga što bi to smetalo radu američkog Crvenog krsta, bar tako je bilo mišljenje predsednika američkog Crvenog krsta, a ja sam brižljivo izbegavao sukob sa zvaničnicima ovog svemoćnog zavoda i dobro sam učinio, jer sam time stekao njihovo vrlo prijatno raspoloženje prema Srbiji. Moj lični apel američkom narodu uvek je bio u korist američkog Crvenog krsta. Ja Vas uveravam da ja u tom radu neću nikada popustiti, nego ću ga uvek najrevnosnije vršiti, ali sam za poslednja tri meseca bio toliko zaposlen, oko srpskih državnih narudžbina u Americi, da mi nije bilo moguće onoliko vremena posvetiti srpskom Crvenom krstu, koliko bi mi trebalo. Vi na svaki način znate da osim gospodina Pavla Hadži Pavlovića ovde u Americi nema nijednog Srbina koji bi mi mogao u mom radu na srbovanju vešto i inteligentno pomoći, i da nije njega ja bih već davno svršio u ludnici. Ovako sa njim hvala Bogu svršavam posao, ali ne onako kako bi se taj posao mogao svršavati, gde bih imao još dva, tri ovakva pomoćnika, kao što je on. Moj rad na Univerzitetu svršava se ove nedelje i onda nastaju letnje ferije, kada ću naći više vremena za rad u korist Srbije i srpskog naroda. Vi znate još bolje od mene šta znači rad i naprezanje iz petinih žila za punih devet meseci a razumećete kada Vam kažem da sam dosta umoran, ali samo daj Bože nekoliko mirnih dana na mom dobru među bregovima, pa će mi se povratiti sva duševna i fizička energija, u kojoj ja nisam nikada oskudevao, a to isto želim i Vama, jer znam u kakvom ste Vi danas raspoloženju.“

Dr Isak Rabi, nobelovac i dobitnik Pupinove medalje, koja je u Americi medalja za posebne nacionalne zasluge, na proslavi 125. godišnjice Pupinovog rođenja u Idvoru je rekao: „Veliki um, veliki čovek, veliki Amerikanac i veliki potomak Srbije… Budite veoma ponosni što ste imali čoveka kao što je bio profesor Pupin “

Sidni Borovic, član Njujorške akademije nauka, na godišnjici Pupinovog rođenja je rekao i ovo: „Opšta tema njegovog predsedničkog govora, kako na najbolji način mobilisati i uskladiti akademijske, industrijske i vladine istraživačke mogućnosti jedne zemlje, pitanje je koje još nigde na svetu nije u potpunosti rešeno. Ovo su konture čoveka kome je Njujorška akademija nauka ukazala čast postavljajući ga za predsednika 1916. godine a koji je u stvari ukazao čast ovoj instituciji prihvativši da je vodi. Svet je zaista imao sreće kada je ovaj sin Srbije došao na plodno tle Sjedinjenih Američkih Država, gde je bio u mogućnosti da otkrije znanje i ostvari pronalaske koje je američka industrija upotrebila na veliku korist čovečanstva. Veoma je tužna činjenica za nas da ni ovaj veliki čovek niti njegovi potomci nikad više neće moći da upotrebe svoj dar u korist svih nas.“

Sledeće, 2016. godine navršava se, takođe, i sto godina od kada je Pupin kao prvi stranac postao predsednik Njujorške akademije nauka. Podizanje spomen-putokaza je vraćanje duga velikom donatoru. Dar dobrotvoru, koji je zadužio čovečanstvo, obogatio kulturu, unapredio civilizaciju, a da nikada nije zaboravio svoje korene i nacionalnu tradiciju. Značaj potrebe podizanja spomen-putokaza, na sreću, shvatio je gospodin Zvezdan Pešović, vlasnik preduzeća „Model 5″ iz Beograda, a Idvor odakle je Pupin krenuo u svet je tako postao,“nulta tačka“, jer pokazuje njegovu udaljenost vazdušnom linijom do najvažnijih svetskih metropola.

Autor je direktor projekta „Pupin“ i bivši diplomata