Treći čovek ostao nepoznat

Obojica su ispalila projektile iz pištolja „duge devetke“ u Balkara koji je sedeo na zadnjem sedištu mercedesa sa turskom zastavicom. Značajno je da je vozač Nedžati Kaja imao nadohvat ruke revolver „magnum“, koji nije upotrebio, kako je kasnije izjavio, jer nije bio vičan i zato što se bojao da će ugroziti prolaznike. Vozač se posle prvog hica sklupčao iza volana u strahu za svoj život. Sve se odigravalo u nekoliko sekundi, dok je kolona vozila u sve tri trake stajala na crvenom svetlu. Ono što posle ovoga sledi zaista je priča koja je samo onda mogla da se desi.

Rekonstrukcija

Posle pucnjeva na Balkara, Levonijan je u panici propustio da iz torbice koju je nosio izvadi belo platno dugo oko metar sa ispisanim akronimom JCAG (Justice Commando for Armenian Genocide – Izvršioci pravde za Jermenski genocid) i da ga prebaci preko auta, što je bilo u planu. On se odmah okrenuo i potrčao. Šta se dešavalo u narednih minut-dva razumljivo da se ne može lako rekonstruisati iako se sa saslušanjima atentatora mogu ukrstiti i brojni iskazi svedoka. Ipak, najverovatnije da je sve teklo ovako: Levonijan je trebalo da pretrči Bulevar (baš kao i Elbekijan) pa da protrče kroz Tašmajdanski park i da se svaki za sebe dokopaju autobuske stanice i odatle vrate u Novi Sad, gde su imali sobu u istoimenom hotelu. Smatrali su da je povoljnost to što je park u blizini i da će kroz njega lakše moći da uteknu nego kroz prometne ulice. Levonijan je već na prvom koraku na uglu kod Tehnoprometa naleteo na domaćicu Zoricu Zolotić, koja mu se isprečila pa je ispalio hitac koji je srećom samo okrznuo njenu glavu (odbrana optuženog u procesu će pokušavati da dokaže da Levonijan nije ispalio ovaj hitac). Čim su se začuli prvi pucnji prisutni na raskršću su obratili pažnju na događaj, začuli su se uzbuđeni povici: „Ubiše čoveka! Dršte ubicu!!!“ i slično. Iz lokala su izletali prodavci a na prozorima su se pojavile brojne glave. Levonijan je od mesta zločina pretrčao još tridesetak koraka usput odgurujući levo i desno prolaznike koji su mu se isprečili što voljno, što slučajno. Ispred ulaza u broj 34 naleteo je na pukovnika JNA u penziji Slobodana Brajovića (1924), koji je šetao svog unuka. Ovaj je odgurnuo dete u stranu i raširivši ruke obuhvatio Levonijana oko pojasa dok je ovaj protrčavao mimo njega dok ga je Milivoje Nikolić uhvatio za levu ruku u kojoj je atentator držao pištolj. Levonijan je uspeo da istrgne ruku i ispali hitac u Brajovića, sa kojim se još uvek gušao i nanese mu tešku ranu od koje je ovaj ostao oduzet u donjem delu tela. Potom je pretrčao preko širokog kolovoza i ušao u park upravo na mestu gde tramvajske šine zaokreću prema okretnici „šestice“. Osim taksi stanice koja i danas postoji, tu su se tada nalazili kiosci za viršle i štampu. U tom trenutku hitac ispaljen iz pravca poslovnice JAT-a (danas Air Serbia) pogađa Levonijana koji pada „. Iz usta mu kulja krv. Glava mu je prema zemlji, povremeno je okreće u stranu i nešto govori. Jedan od svedoka je ustvrdio da je na jasnom srpskom rekao: „Neću i ne mogu više.“ Drugi su izjavili da je na engleskom rekao da je Jermenin koji izvršava pravdu… I on je osakaćen tako da je ostao vezan za invalidska kolica jer mu je metak oštetio kičmeni stub. Prikupljaju se radoznalci, gnevni građani sigurno bi ga dokusurili šutirajući ga onako ležećeg i bespomoćnog da se nije pojavio civil (kasnije će se ispostaviti da je to pripadnik milicije koji se tu slučajno zatekao) koji ga je ustrelio iz službenog pištolja. On prisebno papirnom maramicom uzima pištolj koji je ranjenom ispao iz ruke (da se ne bi obrisali tragovi) i zajedno sa još jednim civilom za koga do kraja istrage nije ustanovljeno ko je ali po svoj prilici da je i ovaj bio policajac, sprečava prisutne da izvrše linč nad ranjenim teroristom. Pored Levonijana je torbica u kojoj će policija pronaći pasoše za obojicu.

Druookrivljeni Elbekijan pretrčao je takođe Bulevar i pojurio kroz park gde ga je u stopu pratila grupa prolaznika. Posle jedinog hica ispaljenog u vozača, njemu se metak zaglavio u cevi. On je u trku uspeo da odglavi mehanizam i u jednom trenutku se okrenuo i ispalio hitac kojim je usmrtio jednog od progonitelja – Željka Milivojevića (1958.) iz Inđije, studenta Mašinskog fakulteta. Prema iskazu iz istrage nameravao je da ispali hitac u zemlju radi zastrašivanja. Da je postojao još najmanje jedan pripadnik Gradskog SUP-a u civilu na licu mesta pokazuje činjenica da je, dok je prvi obezbeđivao mesto na kojem je ležao Levonijan, nepoznato civilno lice ušlo u mercedes ambasade, selo za upravljač i odvezlo teško ranjenog ambasadora u bolnicu na operaciju. Elbekijan je, za razliku od kolege, uspeo da utekne sa lica mesta. Bilo je nešto posle 11.10 sati. Nakon Milivojevićevog pada on je protrčao parkom pored restorana Šansa gde je prošao pored bivšeg saveznog državnog tužioca koji je bio u šetnji sa prijateljem ali ovoj dvojici nije palo na pamet da ga love.

Pištolj bacio u kontejner

Oni su posvedočili da je Jermenin obrisavši prethodno pištolj da ukloni otiske isti ubacio u kontejner pored ograde od letnjeg bazena i potom otrčao nizbrdo pored hotela Taš. Utrčao je u neku stambenu zgradu da zavara trag. Potom je nasumice ušao u neki gradski autobus. Prešavši nekoliko stanica sišao je, uzeo taksi do autobuske stanice. Kupio je kartu i prevezao se u Novi Sad. Tu je u hotelu pokupio svoje i stvari svog druga o čijoj sudbini još ništa nije znao. Kao što smo već rekli atentatori su imali dogovor da se svako za sebe povlači i da se nađu ili u hotelu ili na železničkoj stanici odakle bi vozom otputovali u Bukurešt. Izašavši sa putnim torbama iz hotela Elbekijan nije odjavio prenoćište koje je bilo unapred plaćeno i za sledeću noć. Otišao je na obližnju železničku stanicu i raspitao se za polazak. Kupio je kartu samo do Vršca verovatno zato što pasoš kod sebe nije imao. Voz je polazio tek u 19 časova pa je odlučio da je bolje da stvari svog druga vrati u sobu. Ponovo se popeo u sobu i ostavio Levonijanov prtljag. Bilo je već 15.30 časova kada se spustio po drugi put do recepcije da bi vratio ključ. U tom trenutku je zazvonio telefon na pultu recepcionera. Sa druge strane žice nalazio se inspektor iz Beograda koji je obaveštavao recepcionera da policija ima saznanja da su u hotelu odsela dva Jermena koji su traženi. Kada je zaprepašćeni recepcioner koji je u tom trenutku gledao u oči Elbekijana, rekao inspektoru da jedan stoji pred njim, sagovornik mu je rekao da ga nekako zadrži i obavesti novosadsku policiju. Međutim Elbekijan, koji iako nije razumeo srpski iz ponašanja recepcionera, shvata šta se dešava, navrat-nanos istrčava preko terase restorana na ulicu, uzima taksi i odvozi se u centar. Recepcioner je onda duže vremena uzalud pokušavao da telefonom alarmira novosadsku policiju! Elbekijan je vreme do polaska voza proveo menjajući lokale. Oko 18.30 časova ponovo se obreo na železničkoj stanici. Na peronu se obratio na engleskom jeziku nekim putnicima raspitujući se gde je postavljen njegov voz. U tom trenutku su ga primetili železničar i milicioner na redovnoj dužnosti. Pozorniku je Elbekijan zapao za oči pa mu je prišao i zatražio isprave. Kako ih ovaj nije imao a nisu se ni razumeli, on ga je nonšalantno uzeo pod ruku i odveo u stanicu milicije na samom peronu. Terorista se nije odupirao i nije pokušavao da beži. Posle pola sata on je otuda izveden sa lisicama na rukama i praćen dvojicom milicionera kolima prevezen najpre u novosadski SUP a tokom noći za Beograd.

Na osnovu zapisnika o saslušanju okrivljenih, optužnice i presude moguće je rekonstruisati pripreme i izvršenje atentata ali je nemoguće otkriti ko je bio tajanstveni Treći Čovek kako ga sam prvooptuženi koji je sa njim komunicirao često naziva. Levonijan je radi pripreme atentata a po zadatku organizacije boravio u Beogradu februara 1983. godine. Tom prilikom je osmatrao položaj turske ambasade i pokušavao da pronikne u kretanje ambasadora. Pribavio je i sve potrebne vize a obezbeđeno mu je oružje i novac. Zbog kritičnog stanja u kojem je primljen Levonijan je prvi put saslušan tek 19. marta i to kraće po savetu lekara. Prateći tok saslušanja vidljivo je da su obojica u početku pokušavali da nevešto prikriju neke stvari (na primer na koji su način došli do oružja i para) ali su kasnije tačnije prikazali stvari. Međutim, identitet Trećeg Čoveka sve i da su hteli nisu mogli da otkriju jer praksa podučava da se takvi nikada ne otkrivaju – izvršiocima. Oba atentatora naglašavala su da im nije bio cilj da ubiju jugoslovenske građane, već samo predstavnika vlade koja neće da prizna genocid i dâ zadovoljenje žrtvama. Posebno se Elbekijan gorko kajao zbog ubistva Milivojevića. Ni jedan ni drugi nisu iskazivali kajanje zbog ubistva Balkara.

Za ambasadu 130 pisama

Jermenske organizacije odmah po atentatu pokrenule su akciju za izbavljivanje dvojice atentatora iz zatvora. U tom cilju obraćali su se jugoslovenskim diplomatskim predstavništvima u mnogim zemljama. U dobro koordiniranoj akciji na adresu ambasade u Teheranu stiglo jer za samo nekoliko dana 130 pisama iste sadržine umnoženih šapirografom a potpisanih od različitih osoba u kojima se molilo oslobađanje. Pri tom se koristila patetika pozivanja na „jugoslovensku vekovnu borbu protiv otomanskih osvajača i nacističkih agresora koja je uvek služila kao izvanredan primer narodu koji voli slobodu.“ Levonijan i Elbekijan su oslikani kao borci za emancipaciju naroda i revolucionari. Iako je ministar Lazar Mojsov napomenuo da je SDB otkrila kako je organizovan međunarodni terorizam, mi o tome iz dostupnih dokumenata ne saznajemo ništa. Ipak, dovoljno ima pokazatelja počevši od 19. veka kada se pojavio najpre anarhistički terorizam da postoji umreženost raznih organizacija i njihova koordiniranost na globalnom nivou. Uglavnom su te organizacije tajna ruka pojedinih obaveštajnih službi ili centara moći a ideologija služi za maskiranje stvarnih ciljeva. Tako, famozne Crvene brigade koje su delovale u Italiji kao i Frakcija Crvene armije u Nemačkoj, obe iz sedamdesetih godina, ni u kom slučaju nisu bili proizvod Sovjetskog saveza kako bi se to na prvu loptu moglo zaključiti. Njih su po svoj prilici inspirisali neki krugovi na Zapadu kako bi likvidirali svoje protivnike, na primer bivšeg premijera i lidera Demohrišćanske stranke u Italiji Alda Mora. Međutim, i KGB je imao svoje „igrače pod maskama“ koji su odrađivali posao, među njima su bili i jermenski teroristi. Činjenica je da sa raspadom SSSR-a prestaju i atentati na turske predstavnike u svetu. Lenjin, kao čovek koji je znao tajnu vladanja svetom, napisao je sa sebi svojstvenim cinizmom da su individualni teroristi sitnoburžoaski buntovnici. Međutim, i on je prihvatao da takvi mogu da posluže. Uglavnom ljudi koji se prihvataju da budu izvršioci atentata nisu svesni ko zapravo stoji iza organizacije kojoj pripadaju, javno proklamovani ciljevi nisu i stvarni. Oni sebe doživljavaju kao romantične heroje, revolucionare koji menjaju svet, mučenike za ideale, oni se svesno žrtvuju a da uopšte nisu svesni posledica do kojih njihov čin može da dovede. Reč je uglavnom o mlađim muškarcima, mada se u poslednje vreme naročito kod „bombaša-samoubica“ sve češće pojavljuju i žene.

Mentalna izolacija

Radi se o frustriranim ljudima, koji su duže vremena živeli u svojevrsnoj mentalnoj izolaciji ili samoizolaciji i tom prilikom su im metodom „ispiranja mozga“ utuvljene u glavu određene proste i „jasne“ ideje koje postaju njihov ketehizis. Nešto u šta se bespogovorno veruje, u šta nema sumnje. Oni nikada ne saznaju ne samo stvarni cilj svog dela (kome je to zaista trebalo što su učinili) već i onaj koji ih je tehnički organizovao a koji je kopča sa organizacijom ni sam ne zna za pravu pozadinu dela. Zbog toga terorizam ne treba opravdavati bez obzira na svu simpatiju ili antipatiju prema nekim događajima, ideologijama, režimima ili državama. Svaki terorizam nastoji sebe opravdati „višim ciljevima“. Ne znajući, atentatori služe potpuno „tuđim ciljevima“. Ti ciljevi ništa nemaju sa napretkom čovečanstva niti pojedinih naroda, naprotiv. Iza lepih i opojnih parola skriva se banalnost političkih interesa i igara.