Evropljani su sačuvali u srcu mesto za lepu melodiju

                       p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Zato mi se čini da se muzičari u Evropi trude da vole muziku više nego njihove kolege u SAD – kaže u razgovoru za Danas američki dirigent Leri NJulend, koji je nedavno u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu gostovao u Verdijevoj „Aidi“.

Ova saradnja, najverovatnije ne i poslednja, prema rečima maestra NJulenda, plod je njegovog poznanstva od ranije, sa međunarodnih muzičkih takmičenja, sa srpskim kolegama – v.d. upravnikom NP Dejanom Savićem i v.d. direktorom Opere NP Anom Zoranom Brajević. On je Saviću uputio pismo u kome se zahvalio na saradnji u „Aidi“ u kojoj je, kako ističe, „uživao“. Maestro NJulend, nekadašnji dirigent NJujorške filharmonije i dugogodišnji saradnik legendarnog Leonarda Bernštajna, već 16 godina radi u Slovačkoj kao glavni dirigent Teatra u Košicama.

* Pevači su već na probama „Aide“ hvalili preporođen i čist zvuk orkestra NP. Kakav je Vaš utisak o radu sa orkestrom NP?

– U muzičkom teatru za mene prva stvar je pevanje, a onda dolazi kompromis da, kad nema pevanja, orkestar dolazi do izražaja. Ravnoteža mora da postoji. Mislim da orkestar NP teži da svira veoma „tvrdo“ zbog akustike u orkestarskoj rupi, mada svuda, ne samo u Beogradu, svi vole da sviraju vrlo snažno, pa često orkestar nadjačava pevače. „Pritiskao“ sam orkestar i kad je reč o izvođačkom stilu. Ovo je dobro iskustvo za mene – orkestar je otvoren za saradnju, pevači su sjajni, što dirigentu olakšava život. Voleo bih, a i mnogi ljudi ovde žele, da se vratim.

* Šta je za vas kao dirigenta najvažniji zadatak u izvođenju klasičnih operskih dela kao što je „Aida“?

– Razmotrio bih pitanje da li je „Aida“ klasično delo. Za mene su to Mocart, Betovenov „Fidelio“ i druga takva dela. Kao dirigent veoma sam srećan zbog onog što radim, bilo da je reč o Mocartovoj simfoniji ili velikoj operi. Celog svog života radio sam premijerna izvođenja novih kompozicija. To je izazov u kome uživam. Ponekad nađem zaista veoma dobro muzičko delo, ponekad i ona koja nisu toliko interesantna. Sarađivao sam sa mnogim kompozitorima i mnogo naučio od njih. Ti razgovori za mene su bili kao lekcija nove muzike, novog zvuka, novog načina razmišljanja. Uživam u tome, mada sam prvi put uživao i u „Aidi“, „Don Đovaniju“…

* Na osnovu Vašeg umetničkog rada na obe strane Atlantika, da li je moguće praviti poređenje u pristupu klasičnoj muzici i muzičkom životu u Americi i Evropi, posebno Istočnoj Evropi?

– Već 16 godina živim u Evropi i vraćam se u SAD samo da vidim ćerku i posetim lekare. U Evropu nisam došao pravo iz NJujorške filharmonije. U međuvremenu, bio sam muzički direktor Simfonijskog orkestra u Pensilvaniji, potom sam bio zaposlen na Univerzitetu gde sam 10 godina vodio Muzički odsek – dirigovao horom i orkestrom, brinuo o svemu što ima veze sa muzičkim teatrom. To je bio veoma težak posao. Iako je to bilo srećno vreme, bilo mi dosta akademije. U Slovačkoj sam šef dirigent u Teatru u Košicama. Došao sam na dve, a tu sam već 16 godina, jer me mnogo toga privlači. Istočna Evropa još prolazi kroz promenu režima – od starog socijalističkog na novi kapitalistički put, ali nisam siguran da je kapitalizam u potpunosti zaživeo. Izgleda da mnogi ljudi još uvek vole da se stanje ne menja. Meni je to interesantno, pogotovo što u SAD niko ne zna gde je Slovačka, jer ne znaju ništa o onome što je izvan SAD. To je i strašno. Doduše, ima i onih koji to znaju, poput moje kćeri koja se bavi političkim naukama na Harvardu. Ona i njene kolege znaju šta se događa u svetu, ali 99,9 odsto Amerikanaca ne zna ili im nije stalo do toga. Ono što zaista uznemirava jeste cela struktura SAD. Zabrinut sam zbog toga i to je možda razlog zbog kog još živim u Evropi. Kad je reč o negovanju klasične muzike, u skladu s tradicijom proisteklom iz Austrougarske monarhije, svaki grad u Istočnoj Evropi ima pozorište, orkestar i konzervatorijum…

* Koliko je za Vas važan rad sa publikom, njeno upoznavanje sa klasičnom muzikom?

– Veoma. Postoji više različitih načina da se to radi. Leni – Leonard Bernštajn pravio je koncerte za mlade, od kojih su neki snimljeni za televiziju. On je bio divan učitelj. Mnoge od tih koncerata ja sam dirigovao, ali ne i one za TV. Volim da pravim programe koji objašnjavaju zvuk, stilove u muzici, radio sam programe o savremenoj muzici. Jedan od mojih omiljenih programa za mlade je predstavljanje dela Bele Bartoka u kojima su divno povezane mađarska, ciganska, narodna muzika i specifičan zvuk cimbala, koji je Bartok u nekim delima zamenio sa dve harfe u orkestru. Tu su i solo trube, koje daju ritam i vladaju Bartokovim muzičkim jezikom.

* Da li verujete da klasična muzika, posebno opera, mogu da prežive ovo vreme visoke tehnologije i brze zabave?

– To je uvek pitanje novca i podrške. Metropolitan opera je zaposlila čoveka iz muzičke industrije i stručnjaka za program na Brodveju kao generalnog direktora i dosta zaradila na živim prenosima predstava koja se gledaju kao filmski teatar. U tome imaju prilično uspeha, ali rade i mnogo toga drugog kako bi privukli publiku, što zahteva puno napornog rada i inventivnosti. Mora se znati ko je potencijalna publika i kako je privući da dođe na operu. To je pretežak zadatak. Mislim da je najveća razlika između umetnosti u SAD i Evropi činjenica da u Americi samo sedam odsto ulaganja u umetnost dolazi iz vladinog budžeta. Sve ostalo finansira se od prodaje karata – oko 50 odsto, a ostalih 43 treba naći i izmoliti okolo. U Evropi vlade više pomažu umetnost, mada se dešava da se zbog štednje u državnom budžetu „seku“ škole, bolnice, operske kuće… U Slovačkoj, na primer, postoje tri pozorišta i pet orkestara, a među njima najuspešniji su oni čiji je menedžer nalik američkim biznismenima. On je naučio da je biznis naći novac. U SAD poreska struktura podstiče mnoge ljude da daju novčane priloge neprofitnim organizacijama – univerzitetima, bolnicama, orkestrima…, jer zauzvrat dobijaju poreske olakšice, dok u Evropi tu postoje ograničenja.

J. Tasić

Obrazovanje publike

– U Slovačkoj, kao i u Mađarskoj i Poljskoj postoji tradicija slušanja Štrausovih i dela drugih kraljeva operete, ali u Košicama, recimo, ozbiljni ljubitelji opere žele i drugačiji program. Postavili smo dve francuske opere, što je bilo veoma hrabro zbog jezičke barijere – Pulankove „Razgovore Karmelićanki“ i Ravelov „Španski sat“. To su dve zaista predivne opere, ali još mnogo treba da se radi da bi postale ono što zovemo „bread and butter“ opere poput „Aide“… To znači da operski menadžeri moraju da rade na obrazovanju publike – ističe maestro NJulend

Bernštajn kao Elvis

* Koliko je za Vašu karijeru bila važna saradnja sa čuvenim dirigentom i kompozitorom Leonardom Brenštajnom?

– Leni je živeo pet života – želeo je da bude najbolji pijanista na svetu, najbolji dirigent, najbolji kompozitor klasične muzike, najbolji brodvejski kompozitori i najbolji učitelj. Želeo sve to i mnogo se trošio. Stalno je bio u pokretu. Kao mlad dirigovao je Bostonskim simfonijskim orkestrom i posle uspešnog koncerta, toliko je skakao unaokolo da je bostonska štampa imala naslov „Elvis na podijumu, to je Bernštajn“… Saradnja sa njim bila je fantastična i veoma mi je pomogla. Najviše smo sarađivali kad je napustio NJujoršku filharmoniju. On je tu bio muzički direktor više od pet godina kad sam se pridružio Filharmoniji, zaposlio me je kao violinistu. Ubrzo je otišao s tog mesta, ali je bio pozvan da diriguje orkestrom šest do osam nedelja svake godine, plus redovna turneja. Dopalo mu se kako sam njegovu Sonatu za klarinet preradio za violinu. Za njega je, inače, bilo karakteristično da je bio nepredvidljiv… Sa njim se uvek nešto događalo, želeo je da uvek zvuči sveže i tražio nešto novo. Obično smo pre koncerta imali pet proba, koje su trajale i po dva i po sata, a on je tražio da i prekovremeno probamo, posebno na dan koncerta. Orkestar je ludeo zbog toga – posle pet sati vežbanja i koncerta bio je „mrtav“… Zajedno sa porodicom prisustvovao sam u Tanglvudu poslednjem Lenijevom koncertu. Dirigovao je samo prvi deo programa – Britna, dok je Betovenovu Sedmu simfoniju preuzeo pomoćnik dirigenta. Prijem, na koji smo bili pozvani posle koncerta, otkazan je jer je Leni ambulantskim kolima prebačen kući u Konektikat, gde je ubrzo umro. Nikad nisam čuo Bostonski simfonijski orkestar da zvuči bolje nego u delu Britnove opere „Piter Grajms“ koje je Leni dirigovao na tom koncertu.