Holivud preko Relativitija ušao u Avala film

Filmski producent zbog koga su u Beograd došli Kevin Kostner, Pirs Brosnan, Džon Kjuzak na snimanje filmova „Tri dana za ubijanje“, „Novembarski čovek“ i „Gavran“, globalna je medijska kompanija koje se bavi produkcijom i distribucijom filmova, ali i televizijskih, modnih, sportskih, muzičkih i digitalnih sadržaja. Relativity Studios čine najveći deo kompanije i producirali su, distribuirali ili finansijski učestvovali u više od 200 ostvarenja, koja su ostvarila profit od 17 milijardi na bioskopskim blagajnama širom sveta i osvojila 60 nominacija za Oskara, navodi se između ostalog na njihovom internet portalu. Njihove filmske reference čine, između ostalih, i drama „Bokser“, za koju su Kristijan Bejl i Melisa Lio osvojili nagrade Oskar, „Društvena mreža“ Dejvida Finčera, ekranizacija bajke „Snežana i sedam patuljaka“ „Ogledalce, ogledalce“ sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi, film nezavisne američke kinematografije „Don Džon“ sa Skarlet Johanson, kao i uspešna komedija „Film 43“ sa Hale Beri, Ričardom Girom, Umom Turman… Osnivač ove kompanije je filmski producent Rajan Kavano, koji se našao na 19 mestu Forbsove liste najmlađih milijardera 2013. godine, a filmski mediji ga nazivaju „producentom od milijardu dolara“.

Kako je Danasu potvrđeno, producentska kuća Work in Progress, koja je bila partner kompaniji Relativity Media prilikom snimanja filmova u Beogradu, nije deo konzorcijuma.

Prema podacima APR-a, Filmski put je osnovan kao društvo ograničene vrednosti, a kao osnivač upisan je Mišel Babić, francuski državljanin. Predstavnici te firme sa kojima je Danas razgovarao kažu da je krajna namera da se preregistruju u akcionarsko društvo, kada se bude precizirao tačan udeo članova konzorcijuma.

Kao što je Danas već pisao, Filmski put je juče jedini položio depozit u iznosu od blizu 400 miliona dinara, i time stekao pravo na učestvovanje u licitaciji u Agenciji za privatizaciju. U ime konzorcijuma, iza koga stoje, kako je Danasu rečeno, francuski i američki kapital, ali i neke banke koje su spremne da prate novu investiciju, ugovor je potpisao punomoćnik Vidoje Marjanović, koji nije želeo da daje izjave medijima nakon prodaje, pa je čak i njegovo ime otkrio predsednik komisije Dejan Milovanović.

Milovanović je prilikom licitacije koja je trajala kraće od pet minuta, budući da je postojao samo jedan kupac, istakao i da je bilo dva prigovora na prodaju – Jugoslovenske kinoteke i preduzeća Vektra d.o.o., ali da su oba odbijena. Podsetimo Kinoteka je tražila od Privrednog suda da se bar privremeno iz prodaje izuzme filmski fond – oko 600 ostvarenja snimanih tokom decenija u studijima Avala filma, ali je njihov zahtev odbijen, a Ministarstvo kulture Srbije saopštilo je da je takva odluka za čuđenje.

U isto vreme ispred zgrade Agencije za privatizaciju protestovali su filmski umetnici i radnici, koji su već danima vodili kampanju protiv prodaje. Uz parole „Kapitalizam ubija“, „Not For Sale“, „Stop Privatization!“, „Naša blaga ne damo“, okupili su se i studenti FDU, kao i nekadašnji radnici Avala filma.

– Još jednom se pokazalo da je jedan od najvećih gubitnika tranzicije kinematografija. Ovde gde sada stojimo bilo je nekoliko bioskopa, a danas nijedan ne radi. Ne sumnjam u dobru nameru tih koji su kupili. Nemam razloga da sumnjam dok ne vidim šta hoće. Ali ono što mene interesuje i ono o čemu sam pričao svih ovih dana jeste taj naš prvi susret, kada budu došli u Arhiv Kinoteke da razgovaraju kako će moći da koriste to što su kupili – kazao je za Danas Radoslav Zelenović, v. d. direktor Kinoteke.

Reditelj Srdan Golubović je napomenuo da on o kupcu Avala filma, kompaniji Filmski put, ne zna ništa.

– Očekivao sam da će to da se proda po jeftinoj ceni. Sa onim što se dešavalo sa Beograd filmom, postao je trend da se sve što je bilo vlasništvo države prodaje u bescenje. Sa jedne strane, to su ogromne nepokretnosti, koje se prodaju ispod svoje vrednosti. Drugi segmet priče je kulturna baština – više od 600 filmova, koji su nastali novcem svih nas, naših očeva, dedova, poreskih obveznika, i koje su deo naše kulturne baštine. Mi znamo da je film od 1946. bio najuspešnija i najnagrađivanija umetnost na prostoru bivše Jugoslavije, i pitanje očuvanja tih filmova je pitanje očuvanja kulturnog identiteta jednog naroda. Ko nama može da garantuje da se to isto neće desiti sa Narodnim muzejem, sa likovnom baštinom, sa književnom baštinom, Kinotekom… – naglasio je Golubović.

– Ceo cirkus trajao je 20 sekundi, ne računajući proceduru i čitanje pravilnika. Za oko 9 miliona evra prodato je 37 hektara koji po najnižoj ceni za nekretnine u Beogradu kažu stručnjaci vredi 50 miliona. Sve skupa je kao Holivudski film Š kategorije. Kupio je ne znamo ko i ne znamo ko će se udenuti – kazao je filmski kritičar Milan Vlajčić.

Među okupljenima ispred Agencije za privatizaciju juče su bili i Stefan Arsenijević, Mina Đukić, Radoš Bajić, Zoran Simijanović, Aleksandar Mandić…

Filmovi kao potrošni materijal

– Žao mi je što je do svega ovoga došlo. Da su me poslušali pre tri godine kada sam predlagao da se to nacionalizuje, ne bismo bili danas u ovoj priči. Moram tim ljudima da objasnim da postoje zakoni o zaštiti kulturnih dobara koji su jako precizni i rigorozni kad je reč, pogotovo o arhivskim, kopijama. Pretpostavljam da su profesionalci, da će to razumeti. Ali sam prilično nesretan da su ono što su pravile generacije, filmovi koji su nas predstavljali u svetu i donosili nagrade, što je prodato kao greda, ekser, potrošni materijal – istakao je v.d. direktora Kinoteke Radoslav Zelenović.

Sve je na nivou države

Rediteljka Mila Turajlić, koja je pokrenula kampanju „Grad izgubljenih filmova“ protiv prodaje Avala filma, istakla je da se do poslednjeg trenutka nadala da će da reaguje država i izdvojiti katalog filmova iz prodaje. – Ovo je bilo vrlo napeto. Čovek nije želeo da se predstavi. Na kraju je rekao da je ovlašćeno lice, da će nam se pravi vlasnik obratiti kasnije. U stvari se još ništa ne zna, što je najgore. Žao mi je što država do poslednjeg trenutka nije reagovala. Ovde ima dosta umetnika, ali sve je to na nivou države. Država je mogla da spase filmove – kazala je rediteljka.