Klasičari su danas poslednji Mohikanci

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

  Na programu su aranžmani za gitaru Betovenovih, Debisijevih, Šubertovih, Bizeovih i Albenicovih dela, Bogunovićeve autorske kompozicije, obrade filmske muzike i vojvođanskih gradskih pesama. Specijalni gost je prvakinja Beogradske opere Snežana Savičić Sekulić.

* Zašto ste se odlučili za ovako širok i popularan program?

– Želeo sam da se predstavim što je kompletnije moguće, pošto je ovo jubilarni koncert i retrospektiva mog dosadašnjeg rada. Aranžmani folklorne klasike nastali su iz moje želje da doprinesem obogaćenju gitarističkog repertoara i veoma uživam dok to radim. Kad neka dela zaista velikana klasične muzike poput Šuberta, Dvoržaka, Šopena, Betovena, po prvi put zazvuče na gitari u mom aranžmanu, smatram kao da je to moj doprinos repertoaru. Naravno, uvek se trudim da se na svakom koncertu predstavim i kao kompozitor, jer me to razlikuje i odvaja od drugih kolega. Što se tiče aranžmana filmske muzike, taj opus u mom radu je dosta uspešan i dobro su ga prihvatile kolege u celom svetu i zbog toga su mi filmske teme posebno drage. A aranžmani vojvođanskih romansi su nešto što želim da ostavim budućim generacijama. Želim da pomognem da te predivne melodije ne padnu u zaborav, pošto stičem utisak da se upravo to dešava – da je sve ono što je lepo i ima prave vrednosti, nažalost, sve manje zastupljeno u nekom svakodnevnom životu.

* Da li se danas klasična muzika na pravi način približava mladoj publici?

– Mi pre svega moramo da shvatimo da su umetnici koji se bave klasičnom – umetničkom muzikom u današnje vreme zaista poslednji Mohikanci, mada nikada nisu bili potrebniji čovečanstvu nego danas. Ali, pored svih poteškoća u Beogradu ima divnih koncerata. Ne znam u kom evropskom gradu možete da slušate sjajan orkestar kakva je Beogradska filharmonija za tako mali novac. Mislim, nigde, što je i dobro i loše – loše kao činjenica da je takva vrhunska umetnost obezvređena, a opet dobro za građane koji mogu sebi to lakše da priušte. Sve zavisi iz kog se ugla gleda.

* Da li razmišljate i o pedagoškom radu?

– Bavio sam se pedagogijom, naročito u Americi, u San Dijegu nekih šest godina, a po povratku u Beograd jedno vreme radio sam kao profesor gitare u Muzičkoj školi „Mokranjac“. Onda sam rešio da se posvetim isključivo koncertnom radu i pravljenju aranžmana – osetio da je to period kada sam u zenitu stvaranja. Sada sam u punoj snazi i mislim da mogu sebi da dozvolim da više da koncertiram, putujem sa kontinenta na kontinent. Pedagoški rad volim i smatram da sva ta silna iskustva koja sam skupljao po svetu treba preneti ali bih pedagogiju, ipak, ostavio za neko drugo vreme – kad ne budem toliko stvarao i koncertirao.

*Gde je u Vašem koncertiranju mesto nastupa za kraljevske porodice i velike holivudske zvezde poput Barbare Strejsend, Šon Pena, Kevin Kostnera..?

– Ja ne pravim razliku u publici, jedno cenim i dajem poseban značaj vrhunskim umetnicima, zbog toga što su potrebniji nego ikad ovom čovečanstvu. Uvek mi je drago i sa ponosom istaknem da sam svirao za javne ličnosti koje su istinski umetnici, a da li je političar ili plave krvi – to može da zvuči interesantno za estradizaciju nečijeg rada. Ja se trudim da ne mešam estradu i umetnost.

* Da li biste komponovali i muziku za film?

– Zapravo ja sebe vidim kao kompozitora filmske muzike. Sad planiram da izdam svoj prvi autorski CD. Želim da video kakav će prijem ta moja muzika imati kod slušalaca i muzičke kritike. Postoji ideja da se orkestrira i ponudi za neki film. Mislim da bih u tome veoma uživao, jer imam afinitet prema filmu i filmskoj muzici. Uvek sam bio u tom svetu, a inače sam i filmofil.

*Gde je Vaša „baza“?

– Negde između, jer sam pola godine u Dubrovniku, pola godine u Beogradu. Ipak, najviše vremena provodim u Dubrovniku, jer mi leži taj stil laganog mediteranskog života gde je sve blizu, nema gradske saobraćajne buke, čovek može da se izoluje i radi. Siguram sam da i to podneblje doprinosi mom stvaralaštvu i dobrim delom utiče na moju inspiraciju.

* Sad je popularno pričati o obnavljanju umetničkih i kulturnih veza na prostru bivše SFRJ, posebno između Srbije i Hrvatske. Vi iz tog „filma“ niste ni izlazili?

– LJudi imaju potrebu da rade određene stvari nekad iz nekog pomodarstva, ali ja to nikad nisam doživljavao kao nešto što je u trendu, nego nešto što normalno. Šta god da se desilo na političkoj sceni – nikad nisam dozvolio da to ugrozi moj umetnički integritet i moje prijateljske veze sa ljudima u bilo kojoj bivšoj jugoslovenskoj republici. I uvek nastojim da doprinesem da ti mostovi budu još čvršći i lepši. Često tamo sviram, na prošlom koncertu imao sam kao goste klapu, što je bio nesvakidašnji spoj klasične gitare i prave dalmatinske klape. Oni su mi bili gosti i na Kolarcu prošli put. Inače, ja sam i osnivač Društva srpsko-hrvatskog prijateljstva „Nikola Tesla“, koje svojim delovanjem želi da da primer, jer su muzika i umetnost uopšte to što nas spaja.

* Da li je moguće u bilo kom pogledu porediti stanje kulture u Hrvatskoj i Srbiji?

– Nema poređenja iz prostog razloga što je to u Hrvatskoj potpuno drugačije koncipirano i bolje rešeno. Kod njih sve bitne umetničke festivale direktno finansira predsednik republike, koji ima svoj fond za kulturu i on je njihov pokrovitelj, pored svih drugih vidova državnog finansiranja. To kod nas nije slučaj. Mi stalno pričamo kako nema para, ali ja mislim da para ima, samo odlaze na pogrešno mesto. Uvek sam se pitao zašto se u Beogradu, koji je poznat po noćnom životu, raznim dočecima Novih godina i drugim manifestacijama, niko nikada nije setio niti pokrenuo inicijativu da na Trgu republike svira simfonijski orkestar i da se izvode bečki valceri. Problem je što se mi ni ne bunimo zbog toga što se takve manifestacije dodeljuju ljudima iz drugog miljea. Može i to jedne godine, ali stiče se utisak da se tu vrte i ponavljaju ljudi iz određenog dela estrade, a da oni koji su celog života radili i ulagali u sebe da danas budu to što jesu prosto ne mogu da dođu do izražaja, a građani su uskraćeni da čuju nešto što ima večnu vrednost.

* Kako objašnjavate to što ovde nije pitanje zašto na gradskim trgovima nema popularne klasike, nego da li Marija Šerifović treba da nastupa u Narodnom pozorištu?

– To ne mogu čak ni da komentarišem.