Ljudima pokazivao život

Stojiljković je pripadao generaciji najstarijih aktivnih pozorišnih glumaca. Poslednjih godina važio je za jednog od najtraženijih umetnika, a predstave poput „Otac na službenom putu“, „Gospoda Glembajevi“ Ateljea 212 i „Elijahova stolica“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta igrao je s velikim uspehom do odlaska u bolnicu.

Rođen je u učiteljskoj porodici 30. juna 1929. godine u mestu Ražanj. Završio je gimnaziju u Kruševcu, a glumom se bavio amaterski još kao srednjoškolac. Po odluci države, trebalo je da postane rudarski inženjer. Kako je kasnije sam govorio, želeo je da upiše književnost, ali je zbog naredbe morao na Rudarsko-geološki fakultet. Ipak, kada je ušao u Borski rudnik, shvatio je da to nije mesto za njega i da je gluma njegov poziv. Napustio je fakultet posle trećeg semestra i upisao se na Akademiju pozorišnih umetnosti, koja je te godine počinjala sa radom.

„Glumio sam u Kruševačkom pozorištu dok sam bio u gimnaziji. Bora Mihajlović, profesor, nas je sve zarazio. Kad sam bio u sedmom razredu, 1. maja 1946. godine, Kruševačko pozorište je postalo profesionalno. Igrali smo neki ruski komad i sad na zidu pozorišta stoji plakat te predstave, ali mi tada nije padalo na pamet da budem glumac. Hteo sam na književnost, ali dok sam bio na Rudarskom, često sam išao u pozorište. I, zarazim se“, izjavio je mnogo godina kasnije u jednom intervjuu.

Za prijemni ga je spremala Soja Jovanović, koja mu je potom dala prvu šansu i u pozorištu i na filmu. Tokom studija igrao je na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, da bi uprava BDP-a zaposlila celu njegovu klasu po diplomiranju. Uz ovaj teatar i Atelje 212 vezao je svoju pozorišnu karijeru. Igrao je više od 130 uloga na daskama koje život znače (Plači, voljena zemljo, Staklena menažerija, Samoubica, Largo de solato, Sabirni centar, Večeras improvizujemo, Zver na mesecu, Kod lepog izgleda, Očevi i oci, Kralj Lir, Trg heroja, Putujuće pozorište Šopalović).

„Najteže je glumiti u pozorištu. To je stanje svesti. To znači: da li si ti u stanju da lik koji igraš tog trenutka napuniš onim što si uvežbavao i što si ti u tom trenutku. Da li si u stanju da mu to daš. Znači ne da mu daš samo ono što si uvežbao. Ne! Zato što ti, tog trenutka, na sceni, ljudima pokazuješ život. A život ne možeš samo da uvežbaš. Kao što ne možeš da se unapred spremiš kako ćeš da glumiš lik te večeri. Ne! Pre predstave mora da si tabula raza kako bi žica koja postoji u tebi, u trenutku, na sceni, mogla da se pojavi. Ako je propustiš, sve propada. Ti možeš da govoriš tekst, ali u njemu emocije biti neće! I zato, kad uveče krenem na predstavu, ne mislim na nju“, govorio je Đuza.

Na filmu je debitovao 1957. u „Tuđoj zemlji“ Jožea Galea, da bi sa ostvarenjem „Ljubav i moda“ stekao veliku popularnost. Za ovaj film otpevao je i čuvenu pesmu „Devojko mala“, a osim te numere objavio je još nekoliko singl ploča.

„U Rusiji je film napravio pravi rusvaj! U njemu je bilo svega onog čega tamo nije bilo! Posle filma je išao orkestar Radio Beograda na turneju po Rusiji – svuda ovacije! Ludilo! Stalno su im tražili pesmu „Devojko mala“, koju ja pevam u filmu, nisu mogli da se odbrane! A sećam se, ja je na početku nisam voleo. Dušan Jakšić me je nagovorio da je pevam. Išao sam i na neke festivale, ali sam brzo odustao. Imao sam toliku tremu da bih tamo, pred mikrofonom, zaboravio tekst pesme! U pozorištu nikad ne zaboravim! Ne znam zašto su mi smetali festivali. Valjda tamo ne pripadam. Volim da pevam, ali samo u kafani. Na sceni – ne“, prepričavao je Stojiljković.

Ipak, od šezdesetih godina nije snimao filmove, jer ga, kako je govorio, sedma umetnost nije privlačila. Ustupak je napravio studentima FDU učešćem u omnibusu „Oktobar“, kao i reditelju Marku Novakoviću u filmu „Bez stepenika“.

S druge strane, njegovi junaci u TV serijama ostaće zauvek upamćeni. „Na slovo na slovo“, „Više od igre“, „Diplomci“, „Lift za peti sprat“ obeležili su istoriju jugoslovenske televizije. Ostala je legenda da je Novak Novak, tvorac scenarija „Pozorišta u kući“, od njega pozajmio uzrečicu glavnog lika Rodoljuba Rođe Petrovića „Boga mu poljubim“. Stojiljković je takođe pozajmljivao glasove junacima brojnih crtanih filmova i ostao je upamćen kao Patak Dača, Pepe le Tvor, Optimus Prajm iz Transformersa i Rafaelo i Leonardo iz Nindža kornjača.

Dobitnik je Sterijine nagrade, nagrade Dobričin prsten za životno delo i mnogih drugih glumačkih nagrada i priznanja. Za ulogu Profesora Roberta Šustera u predstavi „Trg heroja“ dobio je nagradu „Raša Plaović“ za najbolje glumačko ostvarenje na beogradskim scenama. Na 10. festivalu BH drame u Zenici, dobio je Nagradu za najbolje glumačko ostvarenje za ulogu Dine Zolja u predstavi „Otac na službenom putu“. Ove godine mu je pripala Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture. Dobitnik je Zlatnog ćurana za životno delo.

Bio je oženjen koleginicom Olgicom Stanisavljević, a sa drugom suprugom, Dušankom Stojiljković, proveo je više od dve decenije zajedničkog života.