Porodični odnosi

U toku ove ekspozicije, dok se gledalac upoznaje sa situacijom i sa mutacijama Nininog tela, iskrsavaju asocijacije na dela velikih reditelja kao što su Alfred Hičkok, Brajan de Palma ili Dejvid Kronenberg. Kasnije, međutim, film skreće na kolosek koji se čini pogrešnim, pa gubi na intenzitetu: psihološki lik Nine postaje prenaglašen, a sporedni likovi se svode na tipske ličnosti u funkciji glavne junakinje, dok se samom filmu nameću nasilne žanrovske promene, pa tako prelazi, na primer, u horor. Prezasićen stil Aronofskog dobro je funkcionisao u „Rvaču“, u kome je Miki Rurk bio praktično sveden na puki komad mesa koji se bori protiv sopstvene prošlosti. Sve je bilo mnogo spontanije, prljavije i neozbiljnije, pa i sam postupak je mogao da prođe kao takav. Međutim, kada Aronofski pokušava da bude ozbiljan i da pristupi ideji neke takozvane „visoke“ umetnosti, bilo to u formalnom ili tematskom pogledu („Fontana“, „Crni labud“), njegov prevelik trud da ostavi utisak kod gledalaca postaje očigledan. Tada svi elementi postaju artificijelni i previše banalni, dok figura reditelja izbija u prvi plan – što bi trebalo da pripada samom filmu.

***

Suprotno od „Crnog labuda“, „Poštena igra“ je film bez ikakvih velikih pretenzija. Radnja se bavi istinitim događajem, poznatom „Plejm aferom“ – 2003. godine otkrivena je poverljiva informacija da je Valeri Plejm Vilson tajni agent Centralne obaveštajne agencije (CIA). Informacija je „procurela“ iz same američke vlade, koja je otkrila ovu činjenicu iz čiste osvete prema njenom mužu Džozefu Vilsonu. Naime, na osnovu saznanja do kojih je došao, Vilson je počeo da dovodi u pitanje Bušovu ratnu politiku u Iraku. Kada je Njujork Tajms objavio Vilsonov tekst u kome on prepričava svoje putovanje u Niger kako bi našao tragove koji bi trebalo da potvrde navodno postojanje oružja masovnog uništenja u Iraku, ljudi oko Buša su mu se osvetili preko njegove žene, u čemu su imali podršku i rukovodstva CIE. Naravno, nikakvi tragovi oružja nisu pronađeni, a „Poštena igra“, pogotovo sa dokumentarnim materijalom kojim se film zatvara, pretvara se u žestoku kritiku prethodne američke administracije i Bušove međunarodne politike. Čak i oni koji su upoznati sa aferom pratiće sa interesovanjem elemente trilera „Poštene igre“, i svakako će se udubiti u melodramatični odnos između žene i muža. Režiju potpisuje Dag Liman (autor reklama za Obaminu predsedničku kampanju, kao i filmova „Bornov identitet“ i „Gospodin i gospođa Smit“), a glavne uloge tumače Naomi Vots i Šon Pen.

***

„Mreža za komarce“ je priča o disfunkcionalnoj porodici više srednje klase. Da postoji problem u odnosima između Mikela (Eduard Fernandez), njegove žene Alisije (Ema Suarez) i njihovog sina Ljuisa (Marcos Franz) očigledno je još od prvog kadra, kroz koji šetaju razni psi koje Ljuis, željan pažnje roditelja, dovlači sa ulice u kuću. Pored njih tu su i Mikelovi senilni roditelji; zatim Alisijina sestra Rakel koja nesvesno maltretira svoju malu ćerku, i spremačica Ana, u kojoj Mikel traži toplinu i spas iz komotnog, ali zatvorenog i otuđenog sveta u kojem svi oni žive i koji su sami stvorili. Celokupna radnja je postavljena u zatvorene prostore, u sobe stanova i hotelskih soba, usko kadrirane, tako da se vrlo vešto postiže željeni utisak teskobe likova, zaglavljenih u svom ustajalom okruženju iz kojeg ne mogu da se izvuku. To gledaoce navodi na potrebu da i sami nešto preduzmu kako bi ih oslobodili njihove lažne sreće. Još jedan plus za film su i mnogobrojne apsurdne situacije, koje suptilno grade sloj komične gorčine. Produkciju „Mreže za komarce“ potpisuje Luis Minjaro, koji je radio sa nekim od najzanimljivijih svetskih autora proteklih godina – sa Špancima Hose Luisom Gerinom i Albertom Serom, sa Argentincem Lisandrom Alonsom, portugalskim stogodišnjim majstorom filma Manoel de Olivejrom i Tajlanđaninom Apičatpong Virasetakulom (kanski pobednik „Ujak Bunmi koji može da se seti svojih prethodnih života“). Ipak, ne bi se moglo reći da je „Mreža za komarce“ ispričan inovativnim filmskim jezikom, poput onog u ostvarenjima prethodno imenovanih autora. Zbog toga, a i zbog odsustva snažnijeg tragičnog elementa, ovaj film ostaje zapamćen kao čista anegdota, isto kao i dokumentarac „3055 Žan Leon“ koji je pre ovog filma režirao isti katalonski reditelj Agusti Vila.