Stihijska ustanova za društvene oglede, ali i za pranje savesti

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Cilj im je bio da jedan od najstarijih bioskopa u Srbiji (koji je inače pod prvostepenom zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda) spasu od potpune propasti a u danima koji su usledili stizala je podrška sa raznih strana – od umetnika i kolega, preko građana i zaljubljenika u gledanje filmova na velikom platnu, pa sve do političara i gradskih vlasti (koje su doduše uvek isticale da je reč o privatnoj svojini, ali da će pomoći u rešavanju ove situacije). Memljivu salu sa crvenim plišanim sedištima u prvo vreme obišli su čak i slavni filozof Alen Badju i današnji premijer Grčke Aleksis Cipras, kao i brojni strani novinari, a francuski reditelj i oskarovac Mišel Gondri je napravio i kratki animirani film o ovoj akciji spasavanja bioskopa. Da bi zatim sve utihnulo.

Novi bioskop Zvezda i godinu i po dana kasnije radi. Redovni repertoar, daleko drugačiji od bilo čega što nude ostale sale u Beogradu, i dalje privlači pažnju publike. Ali izostaje tako srdačna pažnja institucija i funkcionera s početka priče. Ovaj prostor i dalje opstaje zahvaljujući članovima Pokreta, kao i pažnji pojedinih građana, dok još uvek aktuelni ministar kulture Ivan Tasovac ni do danas nije našao za shodno da poseti Zvezdu ili razgovara sa ljudima koji svojim postupcima podsećaju javnost da od nekadašnjih 700 danas u Srbiji radi osam puta manje bioskopa, ali i da ne mora biti tako. Kako Zvezda opstaje i koliko će još dugo moći tako, u razgovoru za Danas govore reditelji i članovi Pokreta, Mina Đukić i Luka Bursać.

* Možete li da sumirate utiske godinu i po dana nakon početka okupacije – kroz šta je sve bioskop prošao a ko je sve prošao kroz Zvezdu, koliko je bilo projekcija, koliko posetilaca do sada…?

LUKA: Prošli su svi, od Dan Tane do trenutnog premijera Grčke o kom tad ništa nismo znali. Naravno, niko se nije preterano zadržao.

MINA: Od samog početka je sve bilo vrlo intenzivno i furiozno. Teško je sumirati, i nemam osećaj da bi bilo šta trebalo sumirati, već ići dalje. LJudi su se pojavljivali, sadržaji su iskrsavali, mi smo filtrirali i trudili se da zadržimo tačan duh, da se u tom procesu puno ne izvitoperimo ili izgubimo pravac. Izuzev dve kraće pauze, bioskop je radio sve vreme, projekcije su se održavale svaki dan, letnja scena je prošlog leta izmamila novu količinu publike i bilo je situacija da na projekcije dođe i 350 ljudi. Pored projekcija bilo je i koncerata, performansa, predstava, izložbi. Bili su mnogi. Cipras, Alen Badju, Marko Brecelj, Zvezda je bila stihijska ustanova za eksperimente i društvene oglede, ali i za pranje savesti.

* Sa čim ste se susreli kada ste došli i koliko su se uslovi promenili otada (šta ste uspeli da sanirate, popravite na samoj zgradi i kako; šta je rešeno a koji problemi i dalje postoje)?

LUKA: Kada se posle par meseci odsustva vratim u memlu, ne osećam smrad nego ponos. Naš naivni početnički entuzijazam je izgradio temelje na kojima Zvezda i dalje stoji. Opremili smo je tehnički, očistili, okrečili, svašta napravili i dopravili. Danas mi deluje neverovatno koliko posla je urađeno.

MINA: Ušli smo u vakuum, i ispostavilo se da se najveća promena upravo generiše ispunjavanjem tog vakuuma nekim smislom i sadržajem. Jer to je ono što je ostalo. Razrešenje te vakuum situacije podrazumeva angažovanje većeg broja ljudi i društvenih grupa, a kako se ono baš i ne dešava, nama ostaje da delujemo u vakuumu i to i radimo. Entuzijazam se na taj način budi sporije, ali taj probuđeni prođe kroz puno testova, osuda društva, pritisaka i sabotaža i ako u svemu tome opstane – onda je to neki postojan entuzijazam, a ne prividni, instant pobuđeni, senzacionalistički ili pomodarski.

* Kako bioskop Zvezda uspeva da opstane godinu i po dana od početka okupacije? Koliko ljudi danas čini Pokret za okupaciju bioskopa i ko sve stoji iza opstanka Zvezde?

LUKA: Sada kada je drugarica Mina Đukić zauzeta trudnoćom, bioskop održava uglavnom mlađa ekipa ljudi koja je samim stanjem stvari i agresivnija. Opstanak omogućava talenat da se kao sredstvo borbe najčešće koristi humor. Zvezda je top, možete ga napuniti barutom ili patofnama, ali ona ne prestaje da bude top. Nekom to možda trenutno ne izgleda tako, ali taj je glup.

MINA: Mislim da je uspeo da opstane upravo zahvaljujući odgovornosti. LJudi koji održavaju Zvezdu bili su svesni odgovornosti čina koji su izazvali i svih daljih posledica. Kada primetite da svojim delovanjem pozitivno utičete na neke ljude i vraćate im nadu, nije jednostavno od toga odustati zbog neke trivijalnosti upakovane u buku, napad ili jeftinu sabotažu koja za cilj ima da uguši taj novopobuđeni život. Dakle, opstajala je zahvaljujući osećaju odgovornosti i zahvaljujući entuzijazmu koji je odolevao velikom broju izazova. Iza opstanka Zvezde, manje-više, stoji grupa ljudi koja je tu od samog početka i ta grupa trenutno ne broji više od 10 ljudi. I da, važno je napomenuti da ti ljudi imaju dobar smisao za humor. To je važan faktor opstanka.

* Šta se dešava sa pravne strane – šta ste tokom ovog perioda uspeli da postignete u procesu sa Nikolom Đivanovićem? Kakav je odnos Grada i Ministarstva kulture – ima li mogućnosti da Zvezda postane nezavisni kulturni centar?

LUKA: Poslednji gotovo šekspirovski susret bio je kao i svi prethodni – virtualnog tipa. Problem je nastao kad smo objavili podatke o Đivanovićevom privatnom životu u inostranstvu. Gospodin Đivanović nije uspeo da se suzdrži svojih pasivnih pretnji pa se komunikacija na Fejsbuku između njega i pokreta tada tragično okončala, na njegovu inicijativu naravno. Tasovac se sem na torti koju smo poslužili na proslavi godinu dana okupacije nikad nije pojavio u Zvezdi. Hoće verovatno kad mu istekne mandat. Zvezda nikad neće moći da postane nezavisni kulturni centar zato što je Savamala već prepuna istih. Možda pre verska sekta.

MINA: Ja sam lično tokom borbe za Zvezdu skoro sasvim prestala da verujem u institucije. Ne vidim da one generišu išta sem novih vakuuma i nekih retoričko-birokratskih izgovora. Tako je s njima bilo na početku, dok su bili upakovani u formu prividne podrške, tako je i sad dok se manifestuju kroz potmuli animozitet u rukavicama ili puko ignorisanje. Ne interesujemo mi njih, ne interesuju ni oni nas. A Đivanović je tako jedna virtuelna prikaza, neki Čarobnjak iz Oza sa Bahama koji se ponekad javi s nekom pretnjom ili pošalje neku ciničnu opasku, ali tu se sve delovanje završava. Zasad. Međutim, pritisak i otpor se jasno manifestuju kroz negodovanje komšija koje nam šalju inspekcije i pokušavaju da spreče rad bioskopa i iskaljuju gnev nad inventarom, tako da postoji mogućnost da ili vlast ili Đivanović upravo deluju u rukavicama i posredno, koristeći se gnevom komšija.

* Kako nastaju programi? Šta se sve trenutno dešava u bioskopu?

LUKA: Trenutno je u toku revija kultnih filmova koju smo nazvali Grindhouse. Taj termin se odnosio na sve one bioskope u kojima su se sedamdesetih prikazivali uglavnom subverzivni, eksploatacijski i druge vrste filmova kao opozit holivudskom komercijalnom filmu. To je bila moja želja od prvog dana okupacije, bez obzira na insinuacije o reprivatizaciji prostora i protraćenoj revoluciji koje i sam sebi namećem, smatram ovo jedinim mogućim epilogom.

MINA: Programe pravimo i osmišljavamo svi zajedno i često su inspirisani aktuelnom situacijom u bioskopu, ili iskustvom kroz koje prolazimo. Zvezda je trenutno grindhouse bioskop. Grindhouse je izraz za bioskop koji je specijalizovan za prikazivanje eksploatacijskih filmova. To je fenomen koji je postojao u Americi od 50-ih do 70-ih i podrazumevao je alternativni bioskopski repertoar u odnosu na holivudski mejnstrim. Karte u grindhouse bioskopima bile su jeftinije i bioskop je bio dostupan svim socijalnim slojevima. Novi Bioskop Zvezda i jeste svojevrsni grindhouse danas, ilegalni, memljivi prostor koji nudi sadržaj koji ne nudi ni jedan drugi bioskop i nudi višak istorije i manjak komfora koji stvaraju tačnu sliku situacije u kojoj smo, ali istovremeno kroz film nude jedan autentični eskapizam. Šta će dalje biti, videćemo, zavisi kako će nas okolnosti inspirisati.

* Ima li publike? Ko su posetioci bioskopa?

LUKA: Uglavnom čudni ljudi. Otpadnici, individualci, filmofili, razne vrste nesnađenih. Ima i parova, mladih ljudi, nedavno smo baš ugostili nekoliko imigranata koji su gledali nemački film sa srpskim prevodom. Sukobljavamo se sa komšijama pa je budućnost otvorenih projekcija neizvesna.

MINA: Ima publike. Novi Bioskop Zvezda je za ovih godinu i po dana uspeo da stvori odanu i autentičnu publiku. Dolaze beskućnici, filmofili, zanesenjaci, mladi ljudi, puno stranaca koji su zainteresovani za sam fenomen okupiranog bioskopa itd.

* Nedavno je o Zvezdi pisao i britanski list Gardijan. Koliki je odjek generalno imala okupacija van granica Srbije?

LUKA: Pisali su mnogi, LA i New York Tajms, Gardijan… Reditelj Mišel Gondri nam je napravio (doduše preko prijateljske linije) mali art film koju i dalje puštamo pre svake projekcije. Trenutno je jedan od okupatora u Švajcarskoj, na tribini posvećenoj okupaciji. Pokušavamo da odolimo medijskoj afirmaciji te vrste jer ona stvara iluziju da je sve u redu zato što se o okupaciji piše, a to nije dobar pogled na stvari.

MINA: Veliki odjek, pisali su mnogi, i Zvezda jeste postala internacionalni fenomen. Ali se problematikom tog fenomena malo ko dalje bavio. Više je samo bio prepoznat i konstatovan. Postoji i doza zabune u tumačenju tog fenomena. Kako su skvotiranja i okupiranja prostora trend u Evropi i u svetu, mnogi novinari i naš čin ubacuju u taj koš savremenih evropskih trendova, a ovde se ne radi o trendu i želji da se bude kul i aktuelan, već se radi o vapaju, borbi protiv apsurda i besmisla, i jednom jasno kanalisanom buntu a i problematika koja stoji iza samog bioskopa je toliko kompleksna i komplikovana da gotovo prelazi u metafizički domen.

* Koji su dalji planovi? Šta još treba učiniti?

LUKA: Možda se spojimo sa demonstrantima koji već nekoliko nedelja protestuju ispred Vlade zbog situacije sa Gračanicom. Možda se čitavo osoblje Gračanice privremeno preseli u Zvezdu.

MINA: Biti budan, osluškivati dešavanja, menjati strategiju i smišljati kako da se ta vatra ne ugasi. Razmišljali smo da se registrujemo kao verska sekta i tako naselimo još jedan vakuum koji će omogućiti da ovaj prvi opstane. Legalizacija u pravnom smislu teško da je izgledna i moguća, ali eto, možda je moguća neka duhovna legalizacija. Da proglasimo film za božanstvo i formulišemo našu veru kroz nekakav religijski narativ i postanemo otporni na apsurd kreirajući ga iznova i iznova.