Nije bilo za kupanje, nebo je očistio razvigor koji je iznad Makarske izvodio svoj ples.
Branko predloži.
– Ljudi, ajmo malo drugačije. Nećemo svaki dan na more. Ajmo na Biokovo!
Ivan se nećkao, a ni ja nisam bio načisto. Planinski zid iznad mora i makarske pitomine izgledao je kao kakav strogi stražar, koji je onako s visine samo pazio.
– Ajde, namate se čega bojati, brzo ćemo se popeti i za čas vratiti. Gore u domu, ispod svetog Ilije, ja častim, mamio nas je Branko.
Što da ne. Opremismo se vodom i sa nekoliko sendviča, izađosmo svega nekoliko kilometara iz Makarske pa na penjanje, pešačenje.
Držali smo dobar tempo i već odmakli nekoliko stotina metara, a Brač je sada bio kao na dlanu, od Sumartina do Vidove gore.
Samo što smo se osvrnuli i razgledali Podbiokovlje, Makarsku rivijeru pa sve preko mora, dalje od Visa, a Branko tvrdi da je više puta za vedra vremena video sve do 250 kilometara udaljenog Monte Gargana, u Italiji, kad primetismo da „nema“ četiri sendviča, a da najmršaviji među nama stalno nešto žvaće.
– Tebi se baš otvorija apetit, a šta ćemo mi – kori Marko Ivana.
Ovaj kao mačak prede i gladi stomak:
– Šta ću, kada mi se na planini otvorio apetit!
– Otvorila se tebi neka pantljičara – kaže mu Aco, sa željom da mu skine osmeh zadovoljstva na lica. Ali to njega ne dodirnu, nego ga pita:
– Ma, šta ti to pantljičara?
– Kaže ti da imaš trakavicu – stručno mu „prevodi“ Branko.
– Ej, pusti to, nego pogledaj one crne oblake – upozorava Ivan.
A gore čitav koncert, u oblaku kao da neko pomera velike ormare.
– Nije dobro, e dolazi od vrha svetog Ilije!
– Eto, ima logike, Ilija Gromovnik vozi preko svoga vrha, eto bili su u pravu naši stari kada su upozoravali da se treba čuvati i sklanjati. Ajmo nazad.
Odozgo zaprašta sve u šesnaest.
– Vidi, vidi, šta bi sada rekao Pupin sa svojim objašnjenjem da se radi o elektromagnetizmu, kako ga je učio njegov učitelj Kos, a ovoga Franklin.
– Ovdje je spoj maditeranske i kontinentalne klime i uvijek je ovako. A i sveti Jure je baš visok, 1762 metra, a sa televizijskim tornjem i 1850 metara. Sveti Ilija je samo malo ispod, 1642 metra visok – upućuje nas Branko i pokazuje put koji vodi do samoga vrha.
Grmi, već i seva i kao da gospodar munja i gromova, kako govori stara legenda u Podbiokovlju, „traži“ nekog grešnika na zemlji, da mu pokaže njegovog boga.
Šalimo se oko toga ko je od nas naljutio Iliju, ali svejednako ubrzavamo korak ka podnožju brda.
Branko poziva:
– Ajmo mi na gradele, imam dobre ribe. Ostali smo gladni svi, osim Ivana.
– I ja sam gladan, ono je bilo samo za po putu – odgovara Ivan.
Dolazimo ispod velike nadstrešnice na otvorenom.
Okrenulo na neki gadan vetar. Ne znam da li ga ima u ruži vetrova. Nebo se još narogušilo, spušta se ka našim glavama.
Oblaci su se kao kakva koprena na teatarskoj sceni navukli tamo prema Velikom brdu i Biokovu, ali je nama u malom zalivu, na čijim su ivicama bili krupni, mesnati i šiljati listovi agava sa jedne strane, a sa druge strane žbunovi, bušak od grmova kupine koja je rasla sa stene što je pravila vetrobran, samo se tamo na otvorenom moru već izatkala bela i mutna čipka na sivo-plavoj namreškanoj morskoj površini.
Sumartin je bio kao nadohvat ruke, ali nekako usred sve te morske prašine nije me baš privlačio.
– Dosta smo gledali, ajmo ća ispeć škarpine i oradu, ne mogu više od gladi – čujem Branka, koji je već izneo vino i raspalio vatru…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
