Ko nam je kriv?

Krivi smo mi, sebi sami, zato jer ne znamo šta hoćemo, jer nemamo ni plana, ni ideje, jer ne vidimo dalje od nosa, ne umemo da komuniciramo s najmoćnijima, a hoćemo da ih lažemo i varamo, jer tražimo saveznike na pogrešnim mestima, neiskreni i prema sebi i prema drugima, sa velikom šansom da budemo još jedna srpska generacija koja je uludo proćerdala svoje istorijsko vreme, i sopstvene živote.

TADIĆU I OSTALI, OPREDELITE SE

Politika iza koje stoji preovlađujući deo političke elite u Srbiji, definisana kroz parolu „i Kosovo i EU“ (ili je obrnuto?) potrošena je. Boris Tadić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić imaju obavezu da izađu pred građane sa jasnim političkim planom kojim će ili obnoviti suverenitet Srbije nad severom Kosova ili nas snažno usmeriti ka članstvu u EU, sa ciljem da sustignemo Crnogorce, koji su u ovom trenutku 12 meseci ispred nas. Ovako više ne ide. Dok se, s jedne strane, vodi proces puzećeg priznanja, i učvršćivanja, kosovske nezavisnosti kroz briselski dijalog s Prištinom, s druge strane bivamo zaglavljeni u blatu nevoljnog taljiganja ka Evropi. Korist imaju samo korumpirani politikanti, i horizontalno i vertikalno umreženi interesima izraženim u stranoj valuti, od opštinskih pilićara do vođa organizovanog kriminala u državnim kabinetima. Kupuju se radna mesta, od portira do premijera. Reformska ideja se svela na „žuti“ marketing i papirološku hiperprodukciju, a kosovska na gubitničku balvanizaciju. Povezuju ih šuplje parole, guslanje, dok iza scene traje besomučni lopovluk.

VLADA JE LAGALA I GRAĐANE I SVET

Budimo još konkretniji. Jesu li nam Nemci krivi zbog toga što 9. decembra nismo dobili status kandidata? Nisu. Prihvatali smo uslove, davali obećanja, a onda kršili pravila, gazili datu reč. Sve smo znali, i pravili se ludi. Tragikomedija, farsa, tu pripada gro srpskih političara. Postizanje dogovora s Vladom Kosova u precizno navedenim oblastima i njihova konkretna primena bio je jasan uslov iz mišljenja EK. Dakle, kada pojedinci u Beogradu, poput Božidara Đelića, kažu da nismo dobili status zbog nekih novih, naknadno isporučenih uslova, ne govore istinu. Da li smo, na primer, krenuli u primenu sporazuma o integrisanom upravljanju granicom (da, tako se to zove, i kolege iz NIN-a su potpuno u pravu kada govore o autocenzuri beogradskih medija)? Nismo, mrdnuli nismo. Naprotiv, kočili smo ga. Vlada je bukvalno do 8. decembra tolerisala barikade iz pravca Srbije. Barikade koje je, a Nemci to ne zaboravljaju, prvo sama i postavila. Kada smo se, kao država, ogradili od nasilja na severu Kosova? Opet, kad je bilo prekasno, nakon ranjavanja nemačkih i austrijskih vojnika. Mesecima pre toga, Beograd je lagao i svoje građane i svet. Ozbiljne države to ne opraštaju. Mnogo ugleda smo potrošili, zbog vlasti zaslepljene farovima istraživanja javnog mnjenja, hipnotisane sve bližim izborima.

LIDERI LDP I DSS IMAJU ŠANSU

Jedina dva politička lidera u Srbiji koji su sve vreme, tačnije – godinama, govorili ono što zaista misle su Čedomir Jovanović i Vojislav Koštunica. Krajnje oprečnih ideologija, sukobljenih prošlosti, toliko da se možda i mrze, obojica puni mana (mada su Koštuničine nemerljivo skuplje koštale Srbiju), povezuje ih istinska principijelnost kada se radi o državnoj politici i nacionalnim interesima. Možda da im se ovakva poređenja ne dopadaju, ali Jovanović i Koštunica su jedinstvene ličnosti u srpskoj politici po tome što su im mišljenje i delovanje u najtešnjoj mogućoj vezi, te da su njihove dijagnoze ponašanja ove države u vezi s Evropom i Kosovom, kao i stanja u kojem društvo obitava, svaka na svoj način nemilosrdno precizne. Terapije koje nude su, svakako, ekstremno suprotne. Uz nešto pojednostavljivanja, recimo da bi nas Jovanović simbiotski vezao za Zapad, a Koštunica za Rusiju. I kucnuo je čas da se ta srpska istorijska enigma napokon završi. Vreme koje trošimo je skupo, preskupo.

Budimo do kraja realni. Posle sledećih izbora, novu vlast će sačinjavati stari likovi. Lider će se tražiti u trouglu Tadić – Nikolić – Dačić, što će biti poražavajuće, ukoliko ostanu pri trenutnoj politici. Ishod ovog 9. decembra daje krupnu priliku Jovanoviću i Koštunici da dodatno ojačaju, da za važne procente omasove svoje biračko telo i da jedan od njih dvojice bude čovek koji će, sa formalno druge ili treće pozicije u vladi, Srbiju bespovratno povesti u jasnom smeru. Nadamo se Zapadu. Ali, čak i ledena Moskva deluje privlačnije od blata u kojem se sada batrgamo.

Ko sluša Cvetkovića?

Božidar Đelić poslednji je u nizu članova Vlade Srbije koji su se javno oglušili o volju svog formalnog šefa Mirka Cvetkovića. – Naravno da neću povući ostavku. To bi tek bila negacija principa odgovornosti – rekao je Đelić za Blic, povodom premijerove izjave da će zatražiti od njega da ipak ostane u vladi. – Izgubili smo u ritmu evropskih integracija i, mada je naznačeno da bi sledeći momenat odluke mogao da bude već u februaru, verujem da to neće biti tako jednostavno – kazao je Đelić, koji smatra da odgovornost za to pre svega snose „neke zemlje EU“, kao i unutrašnja kriza u Uniji.