Novinar i građanin sveta

Ostale su, pored ostalog, najmanje dve nedovršene knjige, mnogo ambicioznih, profesionalno atraktivnih planova i ko zna koliko dogovaranih, a nerealizovanih susreta, razgovora i nepopijenih krigli piva. Samo dan ranije, u petak, dogovarali smo se o nekim dugo planiranim i bez pravog razloga odlaganim posetama, podsetili se šta ko treba da uradi u vezi sa zaduženjima u predstojećim nedeljama i mesecima i pozdravili uz obavezni dodatak „Do ponedeljka i – bez preterivanja!“

Nismo ni naslućivali da ćemo u subotu uveče primiti još jedan podmukli udarac ispod pojasa i da u nedelju, ponedeljak i ubuduće neće biti još jednog iz sve manje grupe osnivača i vlasnika, ali i novinara našeg lista. Za samo godinu dana, naime, prerano su nas napustili Tanja Stanković, Aleksandar – Saša Nikašinović, Mile Veljkovići sada Milovan Jauković, jedan od samo petoro preostalih osnivača još aktivnih u redakciji lista.

Današnji Danas – ili, tačnije, troimeni list što je pre toga pod jednako poznatim i cenjenim nazivima Borba i Naša Borba više od dve decenije praktično bez predaha branio, zastupao i predstavljao prepoznatljive novinarske, građanske i ljudske vrednosti – zalazio je povremeno i ne baš retko u opasne i uzburkane vode i u teškim „vunenim vremenima“ znatno pre pojave i uspona Slobodana Miloševića. Na tom su „trezvenom brodu“ kroz brojne Scile i Haribde višepartijskog, to jest, višenacionalnog „jednopartijskog“ sistema jedrili urednici i novinari koji su profesiju i njene principe stavljali iznad svojih (različitih) nacija, koji su verovali da nisu „društveno-politički radnici“ s različitim nacionalnim predznacima i verovali – u slobodnu reči misao.

Milovan Jaukovićje takvo svoje opredeljenje sasvim jasno pokazao kada je, po povratku iz Pekinga 1992 – bez oklevanja i nimalo proračunato u materijalnom smislu – sišao sprat niže, iz Večernjih novosti u Borbu.

Milovan – Miško Jaukovićnije bio samo novinar, urednik i član Upravnog odbora preduzeća Dan Graf. Pripadao je onom danas većsasvim proređenom novinarskom „bratstvu“ čija je specijalnost bila spoljna politika, a koje se praktično na svim geografskim širinama i dužinama osećalo kao kod kuće. Počeo je da radi u Beogradu, nastavio u brojnim zemljama Evrope, Amerike, Azije i Afrike. Bez ideološke i lične isključivosti, posmatrao je i pratio zbivanja i na regionalnim i lokalnim nivoima, ali i na globalnom planu; nije zazirao od navodnih ili stvarnih političkih i drugih „autoriteta“; pisao je i govorio o događajima koji su nabolje ili nagore zaista menjali svet u drugoj polovini prošlog stoleća i na početku ovog globalnog milenijuma; komentarisao je zbivanja čije su posledice nadilazile lokalne okvire, upozoravao na njih i – najčešće – bio u pravu.

I kroz ličnu – kao i kroz novinarsku – biografiju Milovana Jaukovića prelamala su se sva ona brojna iskušenja kroz koja je prolazila ova zemlja i društvo u celini. Rodio se u Bitolju, odrastao je i školovao se u Beogradu. Privatno je bio, nimalo čudno, „partizanovac“, roker i hedonista u najboljem smislu te reču. Mnogi ga još pamte po bravuroznim odbranama na golu Danasa protiv Ostatka sveta, u čijem su timu, pored mnogih ambasadora, igrali i neki zaista dobri fudbaleri iz više diplomatskih misija u Beogradu. Treba li reći koliko je bio ponosan što je tim našeg lista u tim duelima češće izlazio kao pobednik, mada svoj doprinos tome nikad nije isticao. Bio je i ostao – Crnogorac poreklom, Beograđanin i Evropljanin duhom i manirima, ali i građanin i novinar sveta po uverenjima, opredeljenjima i onom što je radio.