Dinamitom na Ahmadinežada

A, to je bio pravi, koliko i iznuđeni potez – ocenio je juče prorepublikanski Volstrit džornal, ocenjujući kao praznu pretnju najnovije upozorenje iz Teherana da će najavljena međunarodna finansijska blokada iranskih prihoda od izvoza nafte rezultirati zatvaranjem pomorskog koridora u Hormuškom moreuzu kroz koji, iz zemalja u Persijskom zalivu, prolazi čak šestina svetskog izvoza sirove nafte (oko 16 miliona barela dnevno).

Već više od pet godina Amerika vodi svojevrsni političko-diplomatski rat protiv Ahmadinežadovog režima, koji je poprilično eskalirao u poslednjih par meseci. Konkretno: posle oktobarskog publikovanja izveštaja Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) u kome su, po prvi put, javno izneti dokazi da Iran – uprkos zvaničnim demantijima kojima se tim povodom zasipa međunarodna javnost – uveliko radi na projektu nuklearne bojeve glave.

Početkom novembra, posle publikovanja tog dramatičnog dokumenta IAEA, došlo je do poznatog organizovanog napada „studenata demonstranata“ (neuznemiravanih od policije) na britansku ambasadu u Teheranu. Taj incident nagnao je EU da značajno pooštri već postojeće sankcije prema Iranu, uključujući i uspostavljanje embarga na uvoz nafte.

Što se, pak, tiče SAD, one su još u davno vreme Karterove administracije (krajem 70-ih godina prošlog veka) iskoračile u bilateralnim odnosima na taj klizavi teren petrolejskih sankcija prema Iranu, ali se taj pritisak doskora nije pojačavao do maksimuma – do globalnog udara na izvoz nafte, čijim se enormnim prihodima finansira više od polovine iranskog budžeta.

Pre desetak dana, međutim, Barak Obama je stigao i do te poslednje stepenice. U važan zakon o novom vojnom budžetu, naime, Senat je naknadno ubacio i amandman o oštrim kaznenim merama protiv svih inostranih korporacija (i ostalih predstavnika velikog i malog biznisa) za koje se bude ustanovilo da imaju bilo kakve poslovne odnose sa Iranskom centralnom bankom. Prevedeno na razumljiviji jezik, to bi za posledicu trebalo da ima blokadu pomenute banke preko koje stižu uglavnom sve uplate za naftu koju Ahmdinežad i njegovi prodaju po belom svetu (80 odsto izvoznih prihoda Irana). Odnosno, još razumljivije: sve one države, kompanije i pojedinci koji su na bilo koji način povezani sa tim uvozom iranskog „crnog zlata“, neće ubuduće moći da računaju na ikakvu poslovnu saradnju sa partnerima iz SAD.

Očekuje se da će ovaj „dinamit zakon“, kako su ga okvalifikovali mediji, posle tekućeg prazničnog raspusta proći bez problema i u Predstavničkom domu, imajući u vidu da je u Senatu usvojen sa apsolutnom većinom. Jedini ustupak učinjen predsedniku bila je dopuna kojom mu se daje mogućnost da na određeno vreme zamrzne predviđene sankcije prema nepodobnim inostranim partnerima „u slučaju da pomenuta kaznena mera zapreti poskupljenjem uvozne nafte koje će ugroziti nacionalnu bezbednost“.

Bilo kako bilo, novoproklamovane sankcije u ovdašnjoj javnosti već počinju da izazivaju raznorazne bezbednosne, ekonomske i diplomatske dileme. Obami, lako je pogoditi, ponajmanje je u interesu eventualno značajnije povećanje cene energenata u sadašnjem periodu još uvek prisutnih nacionalnih ekonomskih slabosti kad on, s druge strane, mora da počne da pojačava kampanju za svoj reizbor (6. novembra 2012). Ta činjenica je, razume se, i te kako dobro poznata i zakletim američkim političkim neprijateljima iz Teherana, tako da sledećih meseci neće biti nezanimljivo pratiti nastojanja Bele kuće da se intervencijama na domaćem i međunarodnom planu koliko god bude bilo moguće izbalansiraju ciklični zakoni naftne ponude i potražnje – odnosno, posredno, i uticaj tog procesa na izbor budućeg predsednika SAD.

U međuvremenu, sa više ovdašnjih strana stižu signali da Bela kuća – paralelno sa zašrafljivanjem prema Teheranu – pritiska Saudijsku Arabiju i ostale zalivske saveznike da se pojačanom proizvodnjom i izvozom u Kinu amortizuju nastojanja Irana da u Pekingu pronađe zavetrinu od sankcija koje mu pripremaju SAD i EU. Tek će se videti našta će izići ova naftna simultanka u koju se, prema nekim izvorima, sad na američkoj strani hitno uključuje i Libija.