Novoenergetski usisivači

Teško je tu dokučiti uzrok, pogotovo što je kod nas toliko malo investirano u oblastima koje su u Evropi i okolnim zemljama odavno u upotrebi, osim večitog pravila ITM (ima li tu mene?), što bi rekao kolega Dragan Vujadinović iz „obrnute ekonomije“. Izgleda da su grupe mafioza i ITM-ovaca odavno napravile strategiju u gotovo celokupnom dnevnom redu koji nam servira EU, pa i u ovoj agendi koja tek ulazi u upotrebu. Za neupućene, Srbija je uvela zakone kojim stimuliše investicije, odnosno proizvodnju struje i drugih energenata iz obnovljivih izvora, a neki su shvatili da te obilne povlastice kroz povećane cene energenata, koje inače plaćaju svi građani Srbije, valja iskoristiti da zgrnu bogatstvo. I dok su novinari i zeleni aktivisti trubili o neophodnosti bržeg uvođenja obnovljivih izvora, birokratskim preprekama koje to onemogućavaju i državnoj slaboj podršci, novo-energetski lobi je sve činio da krene u posao. U prevodu, brojne tašna-mašna i ofšor firme (čast izuzecima) krenuše da potpisuju pisma o namerama, predugovore i još koješta, sve čekajući da konkurišu za žetvu na „polju“ instalisane snage od 500 do 700 megavata, koliko je ovde namenjeno za povlašćene cene novoenergetičarima.

Razlog zašto pomenute firme nisu dosad gotovo ništa ostvarile, apsurdno, ležao je u nesposobnosti države i lokalnih samouprava da sve što je neophodno pripreme za investicije, ali i u promućurnosti banaka koje nisu htele da stanu u aranžmane „nešto za ništa“, tako da se može reći da se u ovom slučaju naša poslovična sporost i javašluk obila o namere pomenutih sumnjivih profitera. Što je možda manja šteta po državu i interese građana, nego da smo načičkani brojnim energetsko-profiterskim usisivačima. Međutim, upućeni tvrde da se sprema novi talas lobiranja i pritiska, a stručnjaci smatraju da je suludo likovati u stilu „i da nama ne živi krava“, kad sve može da se radi po PS-u, kako je to već primenjeno u celoj Evropi i regionu. Verovatno ne kao u Zrenjaninu, gde se upravo demontira skoro podignuta solarna elektrana, sa krova zgrade stare više od 100 godina, koji je, naravno, popustio pod skalamerijom od 15 tona „zbog lošeg projekta“ ili nečijeg muljanja. Da ne bude više takvih primera, pa čak i političko-stranačkih prepucavanja (setimo se samo izbornog obećanja o ogromnoj solarnoj elektrani na jugu Srbije i prošlogodišnje afere sa vetroenergetskom firmom i sa prisluškivanjem koja je „pretila“ premijeru) vlasti u Srbiji ne moraju mnogo da se trude – sačekaće ih poglavlja o ekologiji i energetici EU, koja su veoma obimna, i za Srbiju, posle nedavno otvorenih u oblasti prava, najteža za sprovođenje. A u međuvremenu, zašto država preko svojih javnih preduzeća i ustanova ne bi ušla u pomenuti megavatni kolač, ili da bar insistira na javno-privatnom partnerstvu? Sigurno je da Evropa ne insistira na tome da novoenergetičari budu samo privatnici. Da je tako, ne bi npr. nemački i češki „EPS-ovi“ bili među najvećim investitorima u oblasti obnovljivih izvora energije.

Imamo dovoljno neiskorišćene bio mase, hidro, solarne, vetro i geotermalne energije, imamo stručnjake, radnu snagu i razrađenu tehnologiju, čak je i Simensova fabrika u Subotici među najvećim evropskim proizvođačima vetro-turbina. Samo valja staviti zelenu ekonomiju i energetiku u vrh prioriteta, potražiti grantove iz Evrope za ove svrhe i krenuti u gradnju. Borba protiv vetrenjača dosad nas je skupo koštala, a dotle su npr. Rumuni samo od pravih vetrenjača prihodovali više od milijardu evra sa vetroparkovima koji su energetski jači od njihovog Đerdapa, dok Makedonija i BiH, odnosno Republika Srpska takođe ubrzano osvajaju ovo polje. Ali, neće biti ništa od posla ako se „ima li tu mene“ pod hitno ne eliminiše, ako država ne stavi pod lupu cenovnik i trajanje aranžmana zelene energije i ako u toliko promovisanoj reindustrijalizaciji ne krene upravo od ovog sektora. A ne da dopušta da se na trošnim školama iz vremena Austrougarske montiraju solarne elektrane, pa propadnu i jedna i druga.