Sestra Agnes od Križa (6)

Stojković je, samorazumljivo, i u toj stvari bio u pravu. I meni se u jednom momentu pripovraćalo. Zato se vratih na temu. Razdaljina, recimo, rekoh, između kasabe u kojoj sam živeo i Beograda, glavnog grada Jugoslavije, iznosila je, danas tričavih, sto osamdeset kilometara, a onda se svima činilo da je beskonačna, nesavladiva takoreći. Nije se tada kretalo na put bez jakog razloga, pogotovo ne stihijski, neplanski. Svakom putovanju u Beograd prethodile su ozbiljne pripreme i na svako putovanje se išlo sa pomešanim osećanjima straha i nade, oduševljenja i strepnje. Kilometar je tada još uvek nešto značio, pomislih. Države koje misle na svoju budućnost – i na budućnost svojih građana – morale bi građanima od malih nogu uterivati u kosti strah od prostora i kretanja, u suprotnom će se raspasti kao što se, kada je u napadu demencije dopustila osnivanje organizacija za masovno kretanje propalica, poput Ferijalnog, Turističkog i Auto-moto saveza, raspala Jugoslavija. To je tačno, prostor se haba nekontrolisanim kretanjem po njemu, a ta se pohabanost – po sili fizičkih zakona – odražava i na vreme, reče Stojković, a onda – da bi mi na očiglednom primeru pokazao kobne posledice pohabanosti vremena – u trenutku ostari još najmanje nekoliko godina, što me navede na pomisao da Stojkovićevim šeretlucima nikada neće biti kraja.

Državljani država u pravom smislu te reči – nastavih – kakve su, ruku na srce, već svuda u svetu krajnja retkost, treba ili da stoje u stroju, ili da čuče u rovu, ili da sede u svojim kućama ili da – najduže do deset uveče! – hvataju zjale u kafanama, ili da spavaju – sve drugo samo ne da se bezrazložno i nasumično kreću, rekoh. Svako nekontrolisano kretanje završava u Braunovom kretanju, to jest u haosu, rekoh, da bih odmah potom, takoreći u magnovenju, na krilima nostalgije bio prenesen u šezdesete godine prošlog veka, u vreme kada se putovalo planski, s merom i kada nije baš svakom ni bilo dozvoljeno da putuje. Seća li se još iko, zapitah se, institucije javljanja, to jest zakonske obaveze da se sumnjivi tipovi skloni skitničenju svakodnevno prijavljuju u stanicu milicije, a Stojković – koji mi je očigledno pročitao misli – reče da takvi tipovi odavno nisu sumnjivi da je zato sve drugo sumnjivo. U godinama kojih se sada s nostalgijom prisećam, rekoh, na putovanja se polazilo ranom zorom, nipošto kao sada, mučki, pod okriljem noći. U Jugoslaviji je javni prevoz, saobraćaj uopšte, posle deset sati uveče, po sili zakona, zamirao, da bi se, počev od sredine osamdesetih naovamo, načisto razulario i pretvorio u maniju gonjenja. Setih se jednog davnašnjeg putovanja u Beograd, starinskim, iskrpljenim, ali čistim vozom vučenim parnom lokomotivom, osetih ejdetski smrad u ono vreme vrlo popularnog sumporvodonika, koji je u gustim, crnim oblacima kuljao iz dimnjaka lokomotive i koji su putnici, obamrli od putne groznice, halapljivo udisali, bez ikakvih posledica, treba spomenuti, jer sumporvodonik i ostali industrijski gasovi u ono vreme nisu bili ozloglašeni kao otrovni. Nemam dokaza, ali čvrsto verujem da u to vreme nisu ni bili otrovni. Tek kasnije, kada se otrov greha kao kuga raširio po dušama, ljudi su u svemu počeli da vide otrov, iako je u suštini vrlo malo supstanci zaista otrovno, naravno ako se ne preteruje. Po današnjim idiotskim standardima otrovnosti, inhaliranje dima samo dvaju nekadašnjih ubitačno jakih cigareta drava bilo bi dovoljno da usmrti odraslog čoveka, u ona vremena, kada se nije puno polagalo na otrovnost, ljudi su godinama pušili po tri-četiri paklice drave dnevno i ništa.

Dok je naš kolumnista odsutan, objavljujemo odlomke iz njegove nove knjige „Andrićeva lestvica užasa“, koja u izdanju Lagune uskoro izlazi iz štampe.