Igračka-plačka

……..

Ne mogu odoleti, a da se i ja ne „uvatim“ za voz „Kosovo je Srbija“, pametni ljudi već su mnogo toga rekli, a nisu porekli, ironični i duhoviti tekstovi vrcaju, a kako bi dručije i moglo biti kada je u pitanju očigledna instalacija klimaktične igrane tačke, igračke-plačke političke pornografije.

Gledam ovih dana sve naše glavnogradske ulice sa već istorijskim naslagama opušaka, i raznovrsne ambalaže sve u aromi izduvnih gasova. Slušam prijatelje bez grejanja u centru centra glavnog grada, a onda iznad svega toga, da pritisne i potisne- „Srbski voz“.

U čiju se pratnju uključuje bojni poklič Predsednika Srbije sa ispaljenim pravim mišljenjem(„čovek nema jezik, čovek jeste jezik“) iz voza o svim sporazumima i pregovorima o normalizaciji odnosa Srba i Šiptara. Šiptari „jer oni sami sebe tako zovu pa zašto ne bismo i mi“, to su oni „kojima zbog njihovog poštenja ostavljamo ključeve od stanova kada pođemo na godišnji odmor“; to je bilo pre četrt veka.

Ako vlasti u Srbiji žele da vide ko su i kakvi su „izdajnici“ u Srbiji, onda ih mogu videti među onima, među sobom, koji su upriličili voz „Kosovo je Srbija„ i pustili ga da prononsira letalni kič od Beograda do Severne Kosovske Mitrovice. „Povučen“ u Raškoj, kako je izjavio premijer (vojni termin „vojska u povlačenju“), a sa koga je, kao jedan od inicijatora ove „estetike“, i„normalnog putovanja“, Marko Đurić sišao još u Topčideru, u ime „patriotizma“.

Premijer je opet pominjao decu. Je li njih bilo u vozu ili nije, ali zamislite kako bi dobro bilo da jednom zanavek prestane upotreba dece, svoje i tuđe, u političke i parapolitičke svrhe, uvek kada treba mobilisati sentiment u korist gluposti sile i vlasti.

Tim pre što je vozom čiju ikonografiju premijer smatra nevažnom načinjen još jedan korak da se deci oduzme mogućnost da uživo vide freske i ikone kosovskih manastira, koje su nesretne „kopirane“ i „izložene“ u vozu „Kosovo je Srbija“ čak sa veštačkim suzama iz očiju uz pomoć nekakvih aparata. Jer takvim „predstavljanjem“ može se „raditi u korist štete“, a čitava skalamerija koja je krenula na posebno vanredan način, samo je ugrozila zaštitu fresaka i ikona medju istovrsnim „ ludacima“ sa suprotne strane.

Zamislite dan u kome bi deca i freske bile ostavljene u miru i lepoti rođenjem i stvaranjem. Da li neko „ozbiljno i odgovorno“ misli da će vozom „Kosovo je Srbija“ sačuvati kulturnu i umetničku baštinu na Kosovu. Manastire „sa pravom bogosluženja“(Unesko), zaštićene posebnim stepenom „zaštite spomenika kulture u opasnosti“(Unesko), da će tako spasiti „kosovski niz“ili „roj“, Dećane, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku…

Čini mi se da svako onaj ko je gledao i video, ugledao, freske i ikone u manastirima na Kosovu ne bi mogao da im to učini reprodukcijama i instalacijama u vozu. To je i razlog zašto premijeru nije važan „design“ voza, nemoć razlike „kopije“ i originala. „Oprosti im bože, ne znaju šta čine“. Ovo odsustvo uvida u vrednost koja se ne da upotrebljavati i nije politički korisna, stav je zapravo prema kulturi i umetnosti. Prema „Izgledu“. “Ko ne zna šta ostavlja, svejedno je što ostavlja.“ Da li vlasti misli? Uprkos neprekidnom govorenju i saopštavanju. Ima li nekog u „telima“ ko misli.

(Radivši u komisiji Uneska na zaštiti „kosovskog niza“, koja je počela sa Dečanima, a zatim proširena na čitav niz , ovdašnjom sekcijom predsedavao je Jovan Ćirilov, dok je Najman bio u Parizu, bila sam svedok i učesnik procesa zaptite. Godinama je to trajalo i bilo je raznih muka, ali jedna od njih bila je i držanje Artemija, koji je znao i da vrati komisiju iz Pariza iako je ona već bila u avionu. To što je pored Gračanice Artemije sazidao benzinsku pumpu, to njemu nije bilo važno, baš kao što se ispostavilo da iza devize „neće Šipatari zidati srpske manastire“ beše njegovo građevinsko preduzeće. Sve dok Teodosije i komisija nisu uskladili odnose, mudrošću i konstruktivnošću, to jeste radeći u interesu i naroda i manastira, i kulture. Nije mi poznato da se u javnosti ova činjenica pominje.)

Ne, ne misle, jer da misle ne bi slali voz „Kosovo je Srbija“, da su patriote ne bi izlepili voz i za kič koristili zastavu zemlje, ne bi ih jezik izdavao greškama, i ne bi zvonima na železničkoj stanici vređao izvornost zvona crkvenih. Da misli i da im je „interes građana“ na prvom mestu ne bi se dovodilo u pitanje sve što „brani“.

Proizvodnjom i stavljanjem u pogon letalnog kiča, koji nije nastao preko noći, već se gradio prvo u jeziku, a potom i u slici, u prizorima, što sve počiva na skrivanju iz stvarnosti, katastrofalnom razlikom između života ljudi i propagande. To je krajnja instanca „brendiranja Srbije“, „imidža“ koji počiva na laži, pretvaranju i prenemaganju, na krivotvorenju. Ako to vlast ne razume, i ako se time svesno služi, a izgleda i beslovesno, onda će doći trenutak da zbog „kompletnih idiota“ ode, prođe voz.

Ide li voz, idu li vozovi do Kosovske Mitrovice i od Kosovske Mitrovice na sever? Idu. Pitajte železničare i pružne radnike. Idu li i autobusi, i idu li i južnije od Kosovsje Mitrovice. Idu. E onda je smišljen izlepljeni voz bez dogovorenog reda vožnje, e da bi Beograd i Priština mogli da nastave „igre“, između „dve vatre“, a zna se ko je između dve vatre – naravno, narod. Čemu služi narod između dve vatre, pa naravno lokalnim potrebama i obe vatre. A naći će se već analitičari da to što je očigledno – nije držanje naroda između dve vatre već da je to taktika za popravljanje pozicije svake od vatri u Briselu. Cilj nije rešenje, rešenje za narod, cilj je vladanje nad narodom, cilj je držanje naroda između dve vatre. A ako treba i pod vatrom.

Sigurna sam da će jednoga dana neko magistrirati i doktorirati stvarno, bez plagijata, na temi „Od kiča do večnosti“ (Vera Horvat Pintarič), sa posebnim osvrtom na voz „Kosovo je Srbija“. Zamislite šta će jednom neko, analizirajući dokumenta i fotografije, štampu i govore, misliti o nama , režimu i vremenima koje danas živimo.

Taj izvesni doktorat mogao bi biti posvećen izjavi Jelenka Stevanovića, mašinovođe:“Otkud mene da uhapse kada sam toliko puta odvezao voz u Kosovsku Mitrovicu, poslednji put pre četiri dana.“