Pokazna vežba

Mladić je bio 19-godišnji Bahrudin Kaletović iz Tuzle, a na liniji vatre sa slovenačkom Teritorijalnom odbranom ga je intervjuisao novinar Jutela. I sad, veli novinar (Ivica Puljić): „Kakvo je stanje?“. „Jebeno, eto kakvo“, lakonski i hirurški precizno odgovara Bahrudin. Zatim, „Znate li protiv koga se borite?“, pritiska Puljić, na šta nevoljno mobilisani mladić genijalno odgovara „Otkud znam, samo znam da pucaju na nas i ništa više“. I, najzad, reporter ga pita zna li zašto se uopšte vodi ovaj rat, a Bahrudin antologijski poručuje: „Oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo.“ U toj izuzetnoj sentenci sadržana je sva suština besmisla i apsurda koji je (bio) zahvatio balkanske državice. S tim u vezi, i kandidaturu Tomislava Nikolića za predsednika Srbije moguće je opisati parafrazom ove famozne izjave: „On se kao kandiduje, a mi mu kao ne damo.“

Jer, u političkoj i partokratskoj sapunici u kojoj su zapleti, raspleti i veleobrti sustizali jedan drugi, Nikolić je prvo obznanio da ne postoji šansa da se kandiduje kao nepartijski i solo igrač. Predsedništvo Srpske napredne stranke je par sati kasnije jednoglasno (a kako drugačije) bilo ustvrdilo da njihov predsednički kandidat ima da bude Aleksandar Vučić (a ko drugi). Što je, siroma’, prihvatio i upadanjima u reč obrazložio na javnom servisu isto veče. Uprkos višemesečnom zaklinjanju da mu predsednikovanje državom znači koliko i lanjski sneg ili kažnjavanje „kompletnih idiota“ u svojim redovima. Međutim, već sutradan, neke tikve su počele da pucaju. U izlivu patriotskog kiča, Nikolić je prvo izdrobio nešto o „vetrovima koji hoće da nas slome“. Zatim je, ponet rođendanskom proslavom (svojom sopstvenom, ne i onom Republike Srbije), uveče najavio da bi zapravo i on sam hteo da se kandiduje još jedared. Otvarajući svoju rusku dušu, naravno, ruskom propagandnom servisu.

I tada su fekalije pogodile ventilator. Naprednjačka partijska mašinerija reagovala je skandalizovano kao da je Nikolić obukao sandale na čarape. Jutarnji program na Pinku trajao je do ručka i prve španske serije, a Informer je objavio zastrašujuću naslovnu stranicu sa omčom oko Vučićevog vrata. Iznenađeni kao putari pred snegom, svi mali Vučići – Vučićević, Vučević, Vučelić i Vuk Stanković – na pokretnoj traci su objašnjavali koliko je Nikolićeva kandidatura jedno zlo i naopako. A ministri viđeni za buduće premijere (Dačić, Mihajlović, Stefanović i Vulin) promptno su postali partijski vojnici, na nivou i na nizini stranačkih botova koji za sendvič i žuti sok pišu komentare ispod internet-vesti. Kakva spoljna politika, kakvo građevinarstvo, kakav rad i socijala i boračka pitanja, partijsko-državna stabilnost je na udaru. Jedni su optuživali Nikolića da leže u krevet sa Rusima, drugi sa opozicijom, a treći (zapravo, Šešelj) za to da šuruje sa Zapadom – za svakog po nešto. A čitali smo i o razmeni nekakvih pisama o ponudi i tražnji između Nikolića i Vučića, raznih papirića, maramica i salveta, samo što se ovaj put nije karađorđevski delila Bosna, već samo političke funkcije sa pratećim im plenom.

Na kraju, Nikolić je prošao kao Garfild sa dijetom. Svih 185 mesnih odbora SNS jednoglasno je i vojnički disciplinovano podržalo Vučića umesto osnivača svoje partije, uključujući tu i Nikolićevog rođenog sina, što celoj drami daje jednu neobičnu frojdovsku dimenziju totema i tabua. Ili psihopatologije svakodnevnog života. U međuvremenu se pojavio i posve prigodni propagandni spot, odnosno alegorija o Srbiji kao avionu koji srlja u provaliju i propast ukoliko njegov pilot i kopilot ne budu delovali unisono i jednoobrazno. U prvi mah, činilo se kao da Vučić ipak ne može da dovede svog političkog očuha pred svršen čin jednom taktikom bahatosti i prelamanja preko kolena – a onda je ipak uspeo u tome. Ostaje samo da saznamo koja je to ponuda koju Nikolić nije mogao da odbije. Jer, nakon susreta sa premijerom, aktuelni predsednik je izjavio to da se predomislio i da se ipak neće kandidovati za budućeg predsednika države. NJih dvojica su razgovarali „o političko-bezbednosnoj situaciji u zemlji“, znači teška geopolitika, i složili se da „smo pred ozbiljnim izazovima i iskušenjima“. Kakav je to sastanak morao biti! Aleksandar Vučić se pokazao kao čovek koji je sposoban da nagovori Isusa da siđe sa krsta, Deda Mraza da prespava Božić, a Pamelu Anderson da smanji grudi. I Tomislava Nikolića pošalje u političku penziju. Biće da ipak imamo pilota u avionu.

I zato, politička lukavština „Toma se kao kandiduje, a mi mu kao ne damo“ je ispala jedna snažna i ilustrativna – pokazna vežba. I to pokazna vežba koja ima da demonstrira šta sve možemo da očekujemo kada i ukoliko neko zaista ugrozi (vlast) Aleksandra Vučića. Gorljiva, zilotska strast dovedena je do tačke usijanja ili pucanja, baš kao što je i pustila iz kaveza sve partijske buldoge i pitbulove, ali i pudlice i kožne parazite. Plašilo se „ukrajinskim“ i „rumunskim scenarijima“, prorican je slom države i poretka u analogiji sa spomenutom avionskom nesrećom, a sa režimskih naslovnih stranica se vrištalo „Narode, diži se!“. Od strane ministara, režimskih analitičara i propagandista pljuštale su uvrede („Šta može da uradi Nikolić bez Vučića – ništa!“), pretnje („Sa time se ne treba igrati“), denuncijacije („Svi mi koji smo glasali za Nikolića smo negde pogrešili“) i teorije zavere („Nož u leđa: Tomislav Nikolić prešao na stranu žutih bandita, stranaca i tajkuna“).

Dakle, nedelju i kusur dana se urlalo i bogoradilo, takmičilo se u udvorištvu, te ritualno zaklinjalo na vernost od Horgoša do Trgovišta. A sve to zato što se, o jeresi, aktuelni predsednik Srbije uopšte drznuo da sugeriše (i) svoju kandidaturu na istu funkciju. Iako su dva ustavna mandata više pravilo nego izuzetak. Ali, kako sad i čemu to kada je sve već bilo lepo dogovoreno, samo je još trebala da se odigra ta jedna nezgodacija i uopšte skupoća od predsedničkih izbora? Naravno, Nikolićev abortus od predsedničke kandidature – ukoliko se opet ne predomisli – jeste bio udarac na vladajuću partiju, i otuda sva ta buka i bes. Biračko telo ove stranke mahom čini nacionalističko, konzervativno, rusofilsko i antizapadno biračko telo, zbog čega bi kandidat poput Tomislava Nikolića svakako amputirao delić dotičnog tkiva. Međutim, krupni i osnovni problem ove pokazne vežbe iz ponašanja vladajuće stranke u stanju realne ugroženosti je u sledećem: i sama mogućnost pukotine u partijskom monolitu izjednačena je sa slomom države i društva.

Na drugoj strani, ova nezgodno zgodna pokazna vežba ukazala je i na to koliko je, zapravo, lako i jednostavno ugroziti vlast Aleksandra Vučića. Samo treba da mu se kao (vero)dostojni protivkandidat pojavi neko sa antizapadne i rusofilne političke desnice. Što i nije neka misaona imenica, jer na istoj je i onako već poprilična gužva. Zato i ne treba prerano otpisivati Boška Obradovića, Vojislava Šešelja i Vuka Jeremića. Pa čak se i na konvenciji Saše Jankovića frenetično mlatilo zastavama i ustajalo na himnu – iako u pitanju jeste jedina stvarna i pristojna alternativa režimu. Uostalom, prisetimo se samo Vojislava Koštunice u septembru 2000. godine. Slobodan Milošević je već jednom srušen tzv. građanskom desnicom, uz svesrdnu pomoć one čisto nacionalne, monarhističke, klerikalne, tradicionalističke, antikomunističke i navijačko-huliganske. I u tome je suštinski sadržana sva beda filozofije političkog mejnstrima u Srbiji koji nije postideološki već, naprotiv, koji je duboko uronjen u ideologiju nacionalizma i antizapadnjaštva. Što Aleksandar Vučić i njegovi dobro znaju, pa su se baš zato toliko bili unervozili i uzvrpoljili pred Nikolićevim ambicijama i muzičkim željama. I zato, koliko god bili opravdano ili zlurado radosni pred mogućnošću da se naprednjaci međusobno posvađaju i raskantaju, stvarnih razloga za to radovanje nema.