Demistifikacija pamfleta Mein Kampf

„Countdown“ je okončan. Od 1. januara 2016. ovaj fatalni pamflet je ponovo tu, iako je – istine radi valja priznati – antikvarno i na internetu bio u svako doba i na različitim jezicima svima dostupan. Ali nova izdanja ove biblije nacionalsocijalista su u Nemačkoj od kraja Drugog svetskog rata bila zabranjena. Isključivo pravo na zaostavštinu Adolfa Hitlera, koju je dotad posedovao Freistaat Bayern, nepovratno je isteklo. Interesovanje medija za ovaj događaj je ogromno. „Mein Kampf“ je, ističu unisono istoriografi, najozloglašenija knjiga ikada objavljena na nemačkom jeziku. Za jedne je ona „tabu“, a za druge „fascinozum“. U Nemačkoj je ona od završetka Drugog svetskog rata bila zabranjena, a u mnogim drugim zemljama je i do danas bestseler.

Ali šta mi znamo o ovoj ominoznoj knjizi – o njenom nastanku i delovanju u ono vreme i danas? Kako i gde ju je Hitler pisao? Ko je knjigu čitao i šta je o njoj pre Hitlerovog puča (Machtergreifung) o njoj mislio? Na koji način je ona postala bestseler? Koliko je Hitler zaradio na ovoj knjizi? Zašto je ona imala odlučujuću ulogu za njegovu vlast? I kako se treba danas, kada zabrana njenog izdavanja ističe, prema njoj odnositi?

Ovaj propagandni pamflet je prodat u dvanaest miliona primeraka do 1945. godine. Sedamdeset godina nakon Hitlerove smrti, Münchner Institut für Zeitgeschichte je objavio 8. januara 2016. kritičko izdanje ovog pamfleta sa komentarima. Na njenoj pripremi je radio tim eksperata za pitanja nacionalsocijalizma. U ovoj knjizi je „položen ključ za razumevanje nacionalsocijalizma“.

Naučna ispitivanja knjige „Mein Kampf“ do danas nisu bila brojna, pre svega iz dva razloga. Sa jedne strane, ispitivanje njenih kulturno-istorijskih korena bi značilo i njihovo vrednovanje i/ili relativizovanje, a sa druge bi se to moglo videti i sa podozrenjem tumačiti kao prikriveni apologetički poduhvat. Pamflet „Mein Kampf“ je postao simbol nacionalsocijalizma kao nijedan drugi spis ove mračne epohe novije političke istorije. Istovremeno, do danas kruže „priče“ o bestseleru koji niko ne čita. Ovakvim klišeima je posvećena studija Otmara Plekingera – Othmar Plöckinger: Geschichte eines Buches: Adolf Hitlers „Mein Kampf“ 1922-1945, Oldenbourg Wissenschaftsverlag, München 2011 (2. aktualisierte Auflage). Plekinger opisuje kompleksnu istoriju njenog nastanka, stranputica i umršenih epizoda iz povesti njenih različitih izdanja i gotovo nepreglednu istoriju prijema na koji je nailazila. Posebno intenzivno mesto u Plekingerovoj studiji zauzima pitanje kako je knjiga tumačena posle 1933. u krilu država članica vojne alijanse. Plekinger nastoji da demitologizuje tezu o tome da ovaj pamflet „nije čitan“. On je ispitivao registre biblioteka i analizirao učestalost iznajmljenih primeraka, kao i broj citata i parafraza pamfleta u onovremenoj publicistici. Posebno je zanimljiva Plekingerova analiza paralele između nastanka knjige i političkih zbivanja u Nemačkoj. Plekinger nalazi da je politička slika Adolfa Hitlera u godinama nastanka ovog pamfleta izgledala koherentnom, što je u viđenju mnogih tumača sporna teza. Možda je Plekingerova studija više proširenje horizonta u poimanju psihološke slike diktatora, no dosledna demitologizujuća kritička edicija osnovnog teksta pamfleta „Mein Kampf“.

Barbara Cenpfenig je pak ušla svesno u taj rizik. Autorka je objavila – Barbara Zehnpfennig: „Adolf Hitler: Mein Kampf. Weltanschauung und Programm – Studienkommentar“, UTB, Stuttgart 2011. Autorka konstatuje tematski disparatne slojeve ideja koji protivreče jedni drugima. Misli su konfuzne, a stilistički slabi elaborati samo svedoče o monistički zasnovanom misaonom zdanju koje je motivacioni fundament Hitlerovog spoljnog i unutrašnje-političkog programa. Shodno njenom mišljenju, nemoguće je sedamdeset godina nakon Hitlerove smrti ovaj spis držati na indeksu zabranjenih knjiga. Ona veli da takav akt nije posebno mudar, jer bi građanima trebalo da bude dozvoljeno da čitaju i sami se uvere u to šta je bila Hitlerova intencija i motivacija. Ko se knjizi bude predmetno približavao, mnogo će mu se otvoriti. Bavarsko ministarstvo finansija poseduje izdavačko pravo na ovaj pamflet. Ono je prvobitno bilo kod Eher-Verlag, od koga su ga nacionalsocijalisti nasledili.

„Danas se zna kakav je zločin Hitler počinio, te je neshvatljivo da se njegovo mišljenje do danas ne uzima ozbiljno“ veli profesorka Cenpfening, čiji je habilitacioni spis posvećen ovom pamfletu.

Nakon neuspelog puča 9. novembra 1923, Hitler je osuđen za delo veleizdaje na petogodišnju kaznu zatočeništva u Landsbergu na Lehu. On je na toj robiji proveo samo 9 meseci. Komforan život u kazamatu mu je omogućio da otpočne sa pisanjem autobiografskih sećanja i izlaganjem svojih političkih nazora. Prvi deo knjige je nastao uz asistenciju Rudolfa Hesa i Emila Morisa, kojima je Hitler diktirao odlomke rukopisa, a oni ih kucali na pisaćoj mašini. Ovaj manuskript nosi naslov „Moja borba. Obračun“, a drugi deo, nastao nakon otpuštanja sa robije, u Obersalcbergu, nosi podnaslov „Nacionalsocijalistički pokret“.

To što je „Mein Kampf“ postao mit, zasluga je sveprisutnosti ove knjige u političkom, kulturnom i familijarnom životu nacionalsocijalista. Već je 1933. ova knjiga bila publikovana u više izdanja. Nakon Hitlerovog Machtergreifung (nasilnog preuzimanja vlasti) ona je postala bestseler koji je pri najrazličitijim povodima poklanjan građanima. Do 1939. ovaj pamflet je dosegao tiraž od 5,5 miliona primeraka, a 1943. je ta cifra brojala već 10 miliona. Počev od 1936. ova ominozna knjiga je uručivana svakom bračnom paru pri sklapanju braka kao lični primerak. Sumnja se da li je uopšte bila čitana.

Cenpfenig shvata svoju studiju kao analitički komentar, pa se otuda dosledno drži autorove strukture knjige, čiji politički put detaljno opisuje. Relativno se brzo može steći utisak da je „Mein Kampf“ homogeni programski tekst. U njemu su korišćeni citati Šopenhauera i Ničea , a one pasaže u kojima Hitler raspravlja o umetnosti i umetnicima, u koje je i sebe ubrojao, autorka izostavlja. Cenpfenig se nije latila paralelne analize različitih izdanja ove knjige koja su jedna od drugih odstupala. Takva bi analiza bila podjednako zanimljiva, kao i uvid u puteve njene recepcije. No i mimo neznatnih deficita, knjiga Barbare Cenpfenig je dragoceni doprinos demitologizovanju, odnosno razumevanju genetičkog konteksta bizarnih političkih ideja najozloglašenijeg diktatora u istoriji modernog čovečanstva.

Kritičko izdanje: „Hitler, Mein Kampf. Eine kritische Edition“

Ugledni minhenski „Institut für Zeitgeschichte“ je ovom poslu pristupio sa ambicioznim ciljem da pripremi naučno izdanje ovog ideološkog pamfleta sa komentarima. Na čelu sa dr Kristijanom Hartmanom, tim istoričara je, kao višegodišnji projekat, pripremao ovo izdanje u čijem se centru nalazi kritički komentar sa dekonstrukcijom i kontekstualizacijom Hitlerovog rukopisa: kako su nastale njegove teze? Kakve je on namere imao? Na kakva su društvena uporišta nailazila Hitlerova tvrđenja među njegovim savremenicima nakon 1933? I nadasve: šta se u svetlosti najnovijih saznanja može reći o Hitlerovim nebrojenim tvrđenjima, obmanama i lažnim obećanjima? Ovo nije samo istoriografski zadatak, već imajući u vidu i visoku simboličnu vrednost koju je Hitlerova knjiga uvek imala, u isto vreme je i demistifikacija pamfleta „Mein Kampf“ koja zacelo doprinosi istorijsko-političkom prosvetiteljstvu.

Institut für Zeitgeschichte raspolaže u pitanjima naučnih edicija visokim stepenom ekspertize za nacionalsocijalističku literaturu. Dvanaest svezaka obuhvata u međuvremenu sakupljena i analizirana građa od 1991. do 1998/2003., naslovljena: „Hitlerovi govori, spisi, naredbe 1925-1933“.

IfZ (Institut für Zeitgeschichte) je izdao 1961. g. Hitlerovu „drugu knjigu“, devedesetih godina „Dnevnike“ Jozefa Gebelsa, kao i nedavno „Dnevnike“ šefa-ideologa NSDAP Alfreda Rozenberga. Otuda je konsekventno što se IfZ suočio sa izazovom da objavi „Mein Kampf“ sa kritički obrađenim izvorima, za razliku od ostalih istorijskih dokumenata.

Mimo trezvene i naučno pouzdane tekstualno-kritičke analize i komentara bio je neophodan obračun sa Hitlerovim spisom, jednom rečju: izdanje sa čvrstim gledištem. Komentari pamfleta „Mein Kampf“ nisu bili samo naučni zadatak. Gotovo da nema knjige oko koje se isplelo više mitova koji su rađali strah, izazivali odvratnost, radoznalost i spekulacije i stvarali nekakvu auru tajanstvenosti i tabua na čemu se veoma dobro zarađivalo. Otuda je ova kritička edicija i supstancijalni prilog istorijsko-političkom prosvećenju, naglašava se u opisu ovog projekta IfZ.

Važno je bilo da se propagandna energija Hitlerovog spisa trajno dekonstruiše i njegova simbolična snaga saseče. Na taj način se može, veruju izdavači, osujetiti propagandistička i komercijalna zloupotreba ovog spisa. Hitlerovi tekstovi su bili dostupni na višestruki način: bilo antikvarno ili su u pitanju bila legalna engleska izdanja ili samo sa nekoliko „klikova mišem“ na internetu – „Mein Kampf“ je ubikviterno nalazio svoje čitaoce, agitatore i trgovce.

Otuda je zadatak naučnog izdanja sa komentarima bio da se rasplamsala debata opredmeti i ponudi ozbiljna, naučno osnovana alternativa nefiltriranom širenju Hitlerove propagande, njegovih laži, poluistina i tirada mržnje. Ova edicija se otuda, sa prosvetiteljskom intencijom, svesno obraća širokom krugu čitalaca.

Kroz neku vrstu „uokvirenja“ originalnog teksta iscrpnim naučnim komentarima nastaje subtekst „Mein Kampf“(a), zahvaljujući kome će vrlo brzo postati jasno kao je nastala Hitlerova knjiga, kako je selektivno i izneveravajući stvarnost uzimala maha i čije fatalne posledice svi poznajemo.

Tim istoričara Instituts für Zeitgeschichte je deo po deo originalnog teksta razložio i opremio sa 3.500 napomena. Ovi naučni komentari ispunjavaju čitav niz različitih zadataka: oni nude informacije kao pozadinu predstavljenim ličnostima i događajima, objašnjavaju centralne ideološke pojmove, razotkrivaju Hitlerove izvore, objašnjavaju idejne i istorijske korene, kontekstualizuju u duhu onoga vremena, ispravljaju/koriguju pogreške jednostranih tvrđenja i opisa, opisuju posledice prijema Hitlerovog spisa i nude nove priloge za dalja naučna ispitivanja.

Timu istoričara eksperta asistirali su i spoljni interdisciplinarni eksperti za pitanja naučnih disciplina kao što su germanisti, biolozi, japanolozi, judaisti, istoričari umetnosti, pedagozi i ekonomisti, kao i čitava armada naučne fah-asistencije od lektorata do sastavljanja registara i upoređivanja sedam različitih izdanja ovog spisa.

Kritičko izdanje – „Hitler, Mein Kampf. Eine kritische Edition“ – je Institut für Zeitgeschichte objavio u sopstvenom izdanju. Otuda se sa velikom napetošću očekuje kritički i diferencirani prijem ovog rasističkog pamfleta. Taj prijem će biti posebno pun naboja u okolnostima aktuelnog jačanja neonacista pod maskom partija na desničarskom političkom spektru u Nemačkoj.