Site name

Dnevnik

Sve je nekako brzo prošlo

Moda naših predaka o Svetonikoljski preferans o Beograd koji više ne postoji o Siloviti ponedeljak o Mihajlo i Mihailo o Dokolica razmaženog intelektualca o Skojevci i Redakcija

Petak, 18. decembar

Za tri dana, u ponedeljak, 21. 12. 2015, u 19 časova, otvara se moja izložba Moda srpske elite 1804-1918. Sve je završeno, printovi i veliki katalog su odštampani, prve opšte informacije o izložbi su prosleđene. U podne kratak sastanak sa Lidijom iz Kuće kralja Petra oko medijske strategije. Javilo mi se i nekoliko novinara iz uglednih dnevnih listova zainteresovanih da pišu o izložbi. Dobar početak.

Piše: Vladimir Anđelković

25. decembar 2015. 15:30

Gotovo celo popodne sam posvetio razmišljanju, pisanju i glancanju kratkog reklamnog teksta za poslednji flajer izložbe... Ne znam razlog, ali u svim redakcijama u kojima sam radio imao sam radni zadatak da pišem i one kratke hvalisave reklamne tekstove koji se obično štampaju na poslednjoj korici knjiga i koji se obavezno, znam to po sebi, pažljivo čitaju. Evo i dela teksta koje sam napisao za izložbu i uz pozivnicu prosledio na par hiljada adresa, uglavnom beogradskoj kulturnjačkoj eliti:

"Na foto-dokumentarnoj izložbi sve o odevanju naša stare elite. Zašto su naši preci voleli da nose fistan, tepeluk, bajader i libade, ali i poturlije, tozluk i dinjare. Kako su žene iz velikih i bogatih starih srpskih porodica Babadudića, Hadžitomića, Knezmilojkovića, Babastakića... oblikovale visoku modu. Kako su izgledali srpski veletrgovci, bankari, industrijalci, umetnici, visoki činovnici i popovi, kakav je bio imidž srpskih konzervativaca, liberala i radikala, i kako su izgledali naši prvi kicoši, dendiji, boemi, anarhisti. Kako je nastajalo naše prvo visoko društvo, ko je sve posećivao naše prve balove, ko je sve nosio haljine od teške venecijanske svile, ko je voleo ljubičastu a ko roze ili svetloplavu boju. A u katalogu Moda srpske elite (1804 - 1918) sve o ampiru u Srba, modi turnira, viktorijanskom kostimu, edvardijanskoj modi, i sve o frakovima, štapovima, cilindrima i polucilindrima, crvenim prslucima, redengotima, monoklima, fazoniranim bradama, nakolmovanim frizurama, prstenju, visećim minđušama, srebrnim granama, pucovanim haljinama, pufrukavima i erotici golih ramena.

Ukratko, fascinantna priča o našoj prošlosti i usponu srpskog građanskog društva u 19 veku."

Subota, 19. decembar

Neobično miran dan. Po podne, zbog slave, preferans sa Arh. i Ing. Gotovo ritual. Igra se ozbiljno, uglavnom dobro, brzo i oštro. Licitacije su visoke, igra se sa tri, najviše četiri aduta, uglavnom na raspored i kombinacije sa tuđim polascima. I teško se prolazi. U preferansu volim one kratke duhovite opaske ali i onu finu dozu mangupluka koji obavezno ide uz kartanje.

Uveče slava. Tipična dorćolska, građanska, dobro spremljena. Svet pristojan, dobro obučen i glasan. Pričalo se o svemu, uglavnom razložno, o politici samo u blagim aluzijama. Prejeo sam se kolača.

Nedelja, 20. decembar

Odmaram se od slave i mislim na izložbu. Uvek sam voleo nedelju, nedeljni mir, svečane nedeljne ručkove i nekadašnje podnevne šetnje. Danas je sve nekako drugačije. Nema više ni nedeljnih ručkova, ni porodice na okupu, pa čak ni onog nedeljnog mira. Sve je nekako brzo prošlo u životu. Ostao je samo onaj nedeljni nerad, razvlačenje po kući, čitanje novina na mobilnom telefonu i sve to bez griže savesti.

Svakog popodneva bavim se forumom, mojom slatkom dokolicom. Sasvim ozbiljno mislim da je najbolja stvar koja se desila na internetu upravo naš forum posvećen starom "Beogradu koga više nema" na kome smo okačili preko 30.000 fotografija, i koji ima posetu od preko deset miliona. Malo društvo, nas dvadesetak, već skoro deceniju zabavlja se odgonetajući tajne i rekonstruišući Beograd koji više ne postoji. A najlepše sa forumom jeste to što je gledanje i komentarisanje fotografija, nekada strogo intimni čin dvoje ljude, sada postalo javno.

Ponedeljak, 21. decembar

Za razliku od onih koji nisu voleli ponedeljak ja sam ga voleo i uvek sam mu se radovao. Voleo sam taj siloviti početak radne nedelje i snagu sa kojom smo započinjali poslove.

Izložba je najzad otvorena i to po čarobnoj magli. Sve je ispalo savršeno. I puno nepoznatog sveta. Laura je u svom uvodnom obraćanju na otvaranju izložbe bila sjajna. Atmosfera kao na onim velikim žurkama iz ranih osamdesetih. Svi su puno pričali, a i ja nisam zatvarao usta...

Svake večeri, već oko 10, počinju dugi telefonski razgovori. Ovoga puta pričamo o izložbi. Inače, društvo je prestalo da se viđa. U gradu nam je sve nekako daleko, vreme nam ludački leti. Kafane smo prepustili deci... pa su nam jedino ostali dugi noćni razgovori telefonom. A o čemu se priča. Sa svim različito, sa R. o prirodi i putovanjima, sa Č. o crkvi i popovima, sa B. o Srbima i propadanju srpskog bića, sa M. ogovaram ovu našu izdavačku branšu, sa drugim M. o muzici, uglavnom njegovoj, koju na obostrano zadovoljstvo analiziramo od tona do tona. A muziku, kad smo već kod nje, koja je bila neobično važna u mom odrastanju, prestao sam da slušam. Rok iz 60-e i 70-e više ne mogu da slušam. Džez, osim coola, rege, bluz... takođe. Na internet radiju slušam isključivo ambijentalnu muziku, električni kantri uvek, i u poslednje vreme otkad sam otkrio moć i zavodljivost ljudskog glasa - operu.

Utorak, 22. decembar

Pre podne na RTS-u snimam prilog za sledeću nedelju. Ostatak dana provodim na izložbi.

I bez obzira na silne obaveze ne propuštam nijednu svoju standardnu naviku. Pored vozikanja kolima po gradu volim da šetam, i to uvek sam. I uvek različitim ulicama. Evo moje standardne svakodnevne šetačke ture. Ulicom 27. marta ili Cvijićevom do one ulice čije se ime teško izgovara a dobila je ime po grčkom Pašiću, pa Dušanovom do kralja Petra, onda Knez Mihajlovom - pravilno Mihailovom sa obaveznim "i", kao moj unuk Mihailo, kako ponosno kažu njegovi roditelji - pa nekako na Bulevar i onda lagano do kuće.

Sreda, 23. decembar

Sve se oko izložbe naglo smirilo. Poseta je iznenađujuće dobra. A ja sam se vratio svojoj standardnoj rutini urednika. Rukopise čitam uglavnom ležeći, udobno zavaljen u trosed, sa obaveznom grafitnom olovkom u ruci i u potpunoj tišini. Dugo sam smatrao ovo uredničko čitanje rukopisa za lepu privilegiju razmaženog i dokolici sklonog intelektualca, dok nisam otkrio da je to omiljena poza i njujorških izdavača i urednika. I tako sam se i ovog popodneva udubio u tekst Hiltona Kramera. Dobro napisan. Savršeno jasna rečenica, smeli stavovi izrečeni s jednom lepom superiornošću. Ukratko pravo uživanje. Nego nešto drugo razmišljam. Uvek sam voleo da čitam tekstove američkih neokonzervativaca iz sedamdesetih i osamdesetih godina, počev od Danijela Bela pa nadalje, posebno mi se sviđala njihova rekonstrukcija epohe, puna lucidnih opažanja i detalja, a privlačila me je njihova beskompromisna kritika popularne kulture, koju sam lično obožavao. Zato sam i kao urednik i autor u protekle četiri decenije insistirao na objavljivanju knjiga koje su imale dodirne tačke sa kulturom NY jer sam smatrao da je od pedesetih godina XX veka, od apstraktnog ekspresionizma, pa do danas, NY bio samo središte civilizacije iz koga su dolazile najvažnije ideje, i da ih zato treba što celovitije predstaviti našoj publici. Zato sam i priredio knjige o bitnicima, hipicima i pankerima i kao urednik potpisao knjigu u Novoj Boemiji, Endiju Vorholu. NY pop sam predstavio kroz tekstove koje sam objavljivao u časopisima, a likovnu scenu nizom malih monografija u rasponu od minimalizma, postminimalizma, neokonceptualizma pa do neogea.

Četvrtak, 24. decembar

Za kraj ovog dnevnika evo inventara planova i projekata koji su svi u različitim fazama realizacije. Pripremam izložbu o odevanju i modi skojevaca i reakcije u periodu 1944-54. Nagovaram par prijatelja da napravimo veliku izložbu o dizajnu časopisa i novina iz 70-ih i 80-ih (Vidici...) i da jasno prikažemo onu gotovo nevidljivu i diskretnu estetsku subverziju kojom se rušio onaj totalitaristički komunistički monolit... Planiram i izložbu o srpskoj postmodernoj, neomodernoj i hajtek arhitekturi pod imenom Detalj 2. Prva izložba je urađena u saradnji sa izuzetnim Radomirom Vukovićem, kome jedino priznajem da je malo veći urednik i mag profesije od mene.

Autor je izdavač, osnivač izdavačkih kuća Artpres i Centra za istraživanje digitalne kulture iz Beograd

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.