Sve je počelo sada već daleke 2000, kada sam se „navukao“ na „Otpor“, organizaciju studeneta i srednjoškolaca i ostale rock and roll fukare, protiv tadašnje „ne dao Bog nikome“ vlasti sa „moje“ strane Drine. Bilo je to nekako sve važno, pogotovu kad imaš 16 godina. Iskradeš se noću iz kuće i ideš da lepiš postere i letke po gradu, nosiš bedž „Otpora“ na školskom rusaku, direktoru škole svaki dan sprejom crtaš „Otporovu“ pesnicu na vratima kancelarije i stana. Tadašnja milicija te kao ganja, mi kao bežimo i sve to u varoškoj čaršiji. Ko zna kolika nam je čaršija, zna i da bi se sreli posle tri minuta bežanja.
Sada, ko koga nije tu hteo da uhvati, nije ni bitno. Bitno je da se tada upalio žar, plamen tog osećaja da svojim radom i delom, možeš da učestvuješi u promenama. Koliko? Taman koliko vrediš i znaš, što i nije neko merilo na današnjoj tezgi političke scene Srbije.
Kako godine prolaze, valjda prirodno, tražiš svoj identitet, grupu koju ćeš prihvatiti kao svoju, naglašavam TI PRIHVATITI KAO SVOJU, a ne ONA TEBE PRIHVATITI KAO SVOGA, jer danas svako svakoga prihvata, samo radi kvantiteta tora. Zahvaljujući odgovorima roditelja, knjiga i samog nijeta da saznam što više o grupi (naciji) kojoj hoću da pripadam, odlučio sam se svesno i samostalno (već je to 20-ta godina mog lepog života) to što jesam. Bošnjak. Na najbitnijem mestu gde se odluke smeštaju, u srcu, duši i ovo malo pameti koje nosim u valjda mozgu. E, tek onda počinju sranja…. da izvinete.
Insan teži idealu. Ideal u grupi (trebalo bi, tako pričaju) gde sam video svoje mesto je Izvor. Stvarno na papiru lepo zvuči, nekako JAKO, a? Ali kako insanima Izvor nije dao da budu bogovi, stoga samo igranje bogova liči na cirkus. Doduše, skupa je karta da prisustvujes cirkuskoj predstavi, ali lepo ga je gledati, sa strane. To većina pripadnike grupe u kojoj ja i dalje vidim svoje mesto, radi. Sede, gledaju i komentarišu, čitaj žale se. Najteže dođe, valjda, onima što na sred cirkuskog trapeza koji im život znači, nas zabavljaju, čitaj VODE NAS U BOLJE SUTRA. Insani, koji uzimaju aktivno učešće u našem verskom, političkom, kulturnom životu. Jel' lako danas voditi jedan narod?
Ma samo hleba i igara…
Narod. Moj i ja njihov.
Većina nas vidi sebe kao žrtvu. To jeste tačno. To smo bili, svi mi. Ne samo naša nacija, već svi oni koji su se poistovećavali sa ljudskom rasom. Dal' kroz nišan oružja, dal' kroz reč. Ali, zar nije malo DOSTA te uloge žrtve? Ovo DOSTA se ne odnosi na one koji su ostali bez svojih najbližih, koje potpuno razumem. Oni svoju bol boluju sami, jer odlika mog naroda je da, na žalost svih nas, nije tu kada treba da jeste, jedan uz drugog, što definitivno nije u duhu naše tradicije. Ruku na srce, tradicija je relativna stvar, pogotovu kada živis u čaršiji koja zaboravlja svoje.
Zaboravljamo, a pamtimo ono što ne bi trebalo. Nedavno sam pročitao tekst „Muha leti na Bošnjaka“ koji počine rečima „Joj što ne volim bošnjačke političare“. Svideo mi se tekst. Pre svega zbog kritike autora prema svojima, onima koji te „vode“ na i po Dunjaluku. Taj osećaj i sama kritika su u mom narodu skoro nezamislivi. Jer, ko to ima bolji od nas? Ponekad mi se čini da poprimamo virus komšija „nebeskog naroda“, a zaboravljamo da je to koštalo puno ljudskih života. Ljudskih. Ne samo njihovih ili naših, već prvenstveno ljudskih. Mržnje. A mržnja je teška rabota da bi je ceo život nosili. Najgore kod pomenutog osećaja je to da, ako se jednom „navučeš„, raširi se po duši. Samo je Milost može očistiti. A znamo i vidimo da danas jedan prosečan insan retko misli o Milosti, a kamo li da je prima. Čast izuzecima, koji samo potvrđuju pravilo svojim zdravim osmehom.
Nacija u srcu, osećaj pripadnosti jednom narodu i njegovoj kulturi. Super. Nešto sto treba gajiti, paziti i maziti, nazivati je imenim doslednim. Nešto što se nosi iz kuće, nešto što ne možeš postati preko dana. Imam osećaj da je moja nacija, pogotovu njena kultura života, itekako u skladu sa prirodnim postojanjem čoveka na Dunjaluku, što ne umanjuje vrednost neke druge nacije i kulture. Izvor nam je razlike dao da bi se mi između sebe privlačili, a ne nadmetali ko je bolji.
Nama je naša nacija data za nas ovakve, da dobijemo okvir kao narod, a ne da je namećemo drugima, kao ni da je se tako lako odričemo gledajući druge kako žive svoje živote i njihove kulture njima date. Ne isključujem pravo izbora da čovek bude šta hoće i kada hoće, ali ako izabere i uhvati se u kolo, IGRAJ.
Politika. Nisam pametan, što bi moj cimer Ado rekao, ali znam da je kurva. I ne volim kada u političkoj igri, čitaj uvek predizbornoj, lideri moje grupe, pecaju narod na udicu na vere i nacije.
Autor je nezaposlen diplomirani ekonomista iz Nove Varoši
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
